Otvoreno pismo Sanji Ilić, „novinarki“ „Kurira“

Mora ovako, nema druge...

Otvoreno pismo Sanji Ilić, „novinarki“ „Kurira“

Sanja, draga,
Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca....ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.
I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,.... šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete.
I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja.....tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redekcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.
U nadi da ću i to dočekati...
Srdačno
Dušan

SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 5

Bezbednost

  

Ovi za koje radim pridržavaju se USA kodiranja opsnosti od terorizma. Zeleno, plavo, žuto, narandžasto i crveno. Zeleno - nema opasnosti, crveno - hvataj svoj security bag i beži u sigurnu oblast. Pokušavao sam da saznam ima li neko uputstvo šta se trpa u taj bag. Naravno da ne postoji ali sam ja zaključio – pasoš, pare, kompjuter i punjač za isti, kablovi za punjenje mobilnog, foto aparat sa rezervnom baterijom, četkica za zube i pasta, majica, gaće, mali hotelski sapun, vlažne i papirne maramice i par proteinskih tabli. Dovoljno da preživiš (i ne usmrdiš se) dan ili dva dok ne dođe konjica i izvuče te na prijateljsku teritoriju. Kažu mi veterani Somalilanda da opasnost nikad nije bila plava, a o zelenoj i ne sanjaju... Oduvek je žuta, povremeno narandžasta ali od 2010 srećom nije bilo mnogo crvene. Al Šabab, teroristička organizacija za koju tvrde da je pod kontrolom Al Kaide, dobila je nekoliko ozbiljnih udaraca u Somalilandu. Najozbiljniji su zadali sami sebi kada su se dva lidera, Ahmed Ahbi Godani i Abu Mansur al-Amriki, posvađali i podelili organizaciju. Od tada, na sreću svih stalnih i povremenih stanovnika ove nepriznate zemlje mnogo više pažnje posvećuju sukobima među sobom nego terorističkim napadima na strance i njihove objekte. Ipak, to ne znači da možete slobodno da se šetate gradom. 

Po ugovoru koji sam potpisao, van hotela moram u pratnji obezbeđenja. Šetnja od hotela do kancelarije, što je nekih 10 minuta peške izgleda ovako: Nazovem šefa obezbeđenja, on pošalje auto u koji sedam sa svojim obezbeđenjem, izlazimo iz hotela 5 minuta, vozimo se do kancelarije 2 i zatim ulazimo u dvorište kuće gde je kancelarija 5 minuta. Sve u svemu dobrih 30 minuta sa ulaskom auta u hotelsko dvorište. 

Ukoliko želim do prodavnice, koja je bukvalno na ćošku postupak bi bio sličan - zovem obezbeđenje, prošetamo se do prodavnice, kupim šta treba i idem nazad. Naravno da sam kao i svaki Balkanac, koji je preživeo strahote rata, od onog u Sloveniji do finala - bombardovanja Srbije, izbegavao pratnju. Moji domaćini su se ljutili ali sam uvek imao isti odgovor - ne bojim se ja ljudi nigde, bojim se životinja, pre svega onih najmanjih - malaričnih komaraca i ose klintonke. Opet po ugovoru koji sve strane organizacije imaju sa državom, van grada morate sa oružanom pratnjom koju čini SPU – special police unit. Ovaj deo je prosto nemoguće izbeći, a moram priznati nisam ni pokušavao. Na početku mog boravka objasnjavao sam bezbednjacima da policijskom pratnjom samo privlačimo pažnju, čak sam potezao i činjenicu da i dalje brže sklopim i rasklopim AK 47 od većine tih tzv SPU - nije vredelo. Objašnjenje je bilo jednostavno - zbog kontrola na putevima. A te kontrole su priča za sebe. Na putu od Berbere do Hargeise (nekih 150 km ) postoji 5 ili 6 uslovno ću ih nazvati rampi. Uslovno rampi jer je to, u stvari, kanap nastavljan nekoliko puta, različitih boja i debljina, razvučen preko puta. Postupak je sledeći. 

Kada vidite na putu, sa leve i desne strane, skoro simetričan zid sa reklamom Telesoma, glavnog mobilnog operatera, a zatim naletite na neobeleženog ležećeg policajca - znajte da je tu i policijska kontrola. Stajete, obezbeđenje ili vozač, spuštaju prozor. Iz neke kućice izlazi uniformisano lice, zavuče glavu unutra i pažljivo ili 'pažljivo' osmotri putnike. Tu na scenu stupa SPU iz drugog automobila koji obično uz dreku, tera tog čuvara od vašeg automobila. Kanap se spušta i vi nastavljate dalje. Bio sam fasciniran količinom različitih uniformi ovih na rampama. Kažem ovim mojim pratiocima: Kako znate ko je ko? Možda je šumar ili lovočuvar. Možda je kupio uniformu i radi privatno. Moji pratioci su izgleda setovani na drugačiju talasnu dužinu. Prvih par dana su mi objašnjavali. Vrlo brzo su prestali da se obaziru na moje komentare. Prevrnu očima i što bi rekao Radovan III pogled im bludi u daljinu.   

Zbog bezbednosti i procedura osuđen sam na ishranu u hotelu. Čak sam i ja shvatio da je ručak u gradu nemoguća misija. Vremenom jednostavno shvatite da i ovi iz grada dolaze na ručak i večeru u Ambasador hotel.

U sklopu hotela Ambasador postoje 2 restorana - Alta Vista i Garden. Jelovnik i cene potpuno isti. Bilo bi glupo da je drugačije jer koriste istog kuvara i istu kuhinju. Uglavnom ručam u ovom koji se zove Garden pošto je zbilja to što mu ime kaže - bašta sa debelom hladovinom...

Izbor hrane i nije veliki. Baziran je na 4 vrste mesa - piletina, kozije i kamilje meso, riba. Sva jela su u podvarijantama: griled boneless, pepper, carry, i kineski preliv. Postoji i deo jelovnika koji se zove - italian food. Izbor je tek tu sužen - špageti bolonjeze, lazanje i pica...Karta pića je još kraća. Coca cola proizvodna linija, voda, različite vrste ceđenog voća (uključujući i lubenicu) i jedna vrsta bezalkoholnog piva. Alkohola nema. Zabranjen u potpunosti u celoj državi.

Iako je moj favorit na papiru bio griled pepper camel steak, držao sam se sigurice - pileće belo na žaru. Pre toga - besplatna mesna čorba (koja je u stvari od kupusa ali mesna im je bolje zvučalo) u koju iscedite dosta limete. Hleb od kukuruznog brašna je izuzetan i u obliku mafina. Valjda jedino te modle imaju. Za one radoznale - ukus kamiljeg mesa je sličan konjskom. Ko ga voli.

Šnicla u prirodnom obliku

Isto to - na tanjiru

Ne naručujte picu i lazanje. Ukoliko morate da pogodite koje je jelo ispred vas - siguran sam da ne bi rekli da je pica. Ili lazanja... Pogotovu što sa strane donose pomfrit. I uz picu i uz lazanju....Ipak za razliku od pice, lazanja je jestiva. Kada je naručite par puta, ili kad ste baš gladni, čak je i ukusna. Ono što je mene uvek zbunjivalo je njen izgled. Kuvar nikako nije mogao da pogodi merku pa da naraste na propisanu visinu. Uvek je bila nekako zbrčkana, spala. Zdekana - što bi rekli Sremci.

Kuhinja

Iako je Hargeisa, kao što rekoh, samo 150 km udaljena od prebogatog ribom Crvenog mora nisam ni pokušavao da je naručim. Taj deo jelovnika - za mene zaplašenog raznim pričama o trovanjima istom - nije postojao. Kad mi pogled skrene ka toj strani zamišljao sam sebe kako onako bangav, sa slomljenim malim prstom desne noge, trčim ka hotelu. Koliko mi se ta imaginarna scena ucrtala u podsvest. Pre neki dan u Beogradskom restoranu pogled mi skrenu ka delu jelovnika sa ribom. I opet videh sebe kako trčim ka Ambasadoru u Hargeisi. Naručio sam pileće belo. Naravno.

Nikada nemojte ni da naručujete rečenicom: Šta je ono što jede onaj gospodin? Dajte mi to. Sigurno je da TO nećete dobiti osim ako ga osoblje ili vi lično ne otmete gospodinu. Svako jelo je unikat i priča za sebe. Kuvar izgleda ne ume da napravi isti recept dva puta za redom. Ponekad sam komentarisao da je kuvar izgleda onaj konobar koji je pod kaznom.

Zbog toga što se sve plaća u dolarima i cene su gotovo univerzalne. 10$ za sve sem za italijanska jela. Ona su 6$. I kamila, naravno, koja je 11$.

Konobari nose ogromne poslužavnike, nikada veće čini mi se nisam video. Meni su strašno ličili na pleh u kojem je moja baka Rosa pravila pitu savijaču kada joj dođu u posetu sva deca, sa svim snajama i zetovima i sa svim unučićima. Uvek je govorila - kada sve pojedemo - nit osta nit bi dosta. Konobari na te plehove, siguran sam da nisu poslužavnici, uspevaju da natrpaju tanjire sa jelom ze nekoliko ljudi... I uvek trče... I uvek kasne... Kako su

Većina stranaca, a nema ih previše, se zbog toga okupljaju četvrtkom uveče na roštilju kod nekog u dvorištu. Oni koji imaju još više para, imaju i kuvare pa je izbor hrane, kada na njih dodje red - odličan. Ukoliko bih morao da se odlušim ko je zvezda tih roštilja - sigurno je da bih rekao Gary - moj bezbednjak. Kanalima samo njemu znanim iz Južne Afrike donosi čak u Hargeisu jagnjeće krmenadle. Njima Gary poslužuje samo odabrane... Čak 2 puta sam bio na tom spisku

Jedan od najboljih restorana van Hotela Ambasador - Fish & Steak

'Moja prodavnica'

SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 4

Seminar

Konačno počinje ono zbog čega sam i došao - seminar o organizaciji političkih stranaka... I pre nego što sam pošao, iz iskustva sam znao šta mogu da očekujem. SSSR (Svadbe - Svečanosti - Seminari - Recitali) sale, bez klimatizacije. Aktivisti stranaka, od kojih su neki došli samo zbog dnevnice. Nepoverenje prema predavačima koji su došli iz daleka da im pričaju a oni su specifični. A ta rečenica - mi smo specifični - proganja me od Aljaske do Somalilanda... Uvek pokušavam da objasnim kako u političkim kampanjama nema specifičnosti... Ima prilagođavanja ali nema specifičnosti.

Ipak, nevoljno priznajem da u Somaliland postoji jedna specifičnost kada se radi o strankama. Kroz strašno čudan I komplikovan process preregistracije stranaka, od preko 60 koliko ih je bilo, sada ih ima samo 3 registrovane sa pravom da učestvuju na izborima. Pokušavao sam da shvatim postupak I Zakone ali sam odustao. Ovog puta…

Spremam se uvek za uvodni govor. Dugo i temeljito.  Čitam sve što mi padne pod ruke - o zemlji, kulturi, zakonima... Naročito pažljivo čitam istraživanja ukoliko mogu da ih nadjem. Veče pre slažem ono što ću obući sutra. Nikako ne odelo, pogotovu ne kravata. Standard u ovom delu sveta - kaki pantalone, potkošulja na V izrez, bela košulja i sako. Bele košulje dugih rukava su osnov moje gardarobe kada držim predavanja po Africi. Iako se lako prljaju lako se i peru. Mnogo bitnije je da se znoj, a mnogo se znojim, na njima mnogo manje vidi.

Počinjem kao i uvek na srpskom, uz šok prevodioca, donatora i polaznika. Uvek prvo izgovorim par rečenica na materinjem jeziku. U tih par rečenica uvek koristim reči koje u sebi imaju slova Đ, Ž, Č i Ć jer znam da ta slova u okviru rečenica mnogima zvuče čudno... Prelazim brzo na engleski i krećem od najbolnije teme, i za Somaliland i za Srbiju. Pričam o tome kako smo i mi, kao i oni prošli kroz strahote građanskog rata. Koliko je demokratija u obe zemlje krhka i kako moramo da vodimo računa da ne skliznemo nazad u njegove strahote. Vidim im po očima da su zainteresovani. Ispaljujem i poslednji adut, donet sa seminara iz Jordana. Divan, ili na arapskom dajvan. Turcizam koji u svim zemljama koje su imale dodir sa ovom velikom kulturom znači isto - mesto gde se sedi i diskutuje. Imam ih. Potpuno... Još jednom se u sebi zahvaljujem majci, a pre svega mojoj baki Rosi koja me je naučila da sve ljude prihvatam bez predrasuda. Naravno da je umelo da mi se obije o glavu, ali mi je mnogo češće donosilo prijatelje u raznim delovima sveta. Budalu ne moraš sine da tražiš - često mi je govorila - ona se sama javi.

Moj partner predavač na seminaru je Braian Kalsy. Kada sam čitao njegovu biografiju bio sam zabrinut. Poreklom iz ugledne advkatske porodice iz Memfisa, advokat, najmladji republički senator Tenesija. Sve mi je to ličilo na štrebera koji priča 'by the book'. Shvatam posle par njegovih rečenica da će ovo biti dobar seminar jer je odličan govornik koji je takođe došao spreman. Na osnovu sitnih stvari iz njegovog govora vidim da zna dosta o kampanjama. Sada sam siguran da možemo da odradimo dobar posao.

Oni koji me dobro znaju – znaju I kojliko ne volim fotografisanje. Volim da slikam ali ne volim da me slikaju. Blic za vreme predavanja može potpuno da me dekoncentriše I izbaci iz ravnoteže. Srećom i polaznici su slični meni. Niti vole da se slikaju niti da ih slikaju. Makar to nisam morao da objašnjavam previše.

Jedna od ključnih stvari za uspeh seminara je prevodilac. Abdurahman, profeser engleskog obećava… Ali me I sve vreme seminara zbunjuje. Ponekad, iza moje 2 rečenice ispaljuje salve teksta, dok drugi put moju tiradu  prevodi sa par reči. U početku sam se nervirao oko toga ali sam odustao. Shvatio sam da je profesorska crta u njemu jača. Zabrinuo sam se kada sam shvatio da sam pokupio njegovu podštapalicu - exactly - je izgovarao uvek kada je kretao sa prevodom...

Svoju uspešnost na kraju seminara mnogi mere po ocenama koje su im polaznici dali na evaluacionom listu. Ja po broju onih koji su mi prišli da se slikaju. A prilaze gotovo svi. Shvatam da mi nije prišla ni jedna žena i panično vitlam film po glavi gde sam pogrešio, šta sam to rekao u prethodna 3 dana što je moglo izazvati ovakvu reakciju. I onda osmeh. Sve zajedno, krećući se na jedan vrlo specifičan način na koji se žene kreću u ovom delu sveta, polako, gotovo vukući noge po podu a ujedno njišući kukovima, prilaze mi. Ukazuju mi retku čast u ovom delu sveta, jedna po jedna mi prilaze i rukuju se samnom.

Zadovoljan.