SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 5

Bezbednost

  

Ovi za koje radim pridržavaju se USA kodiranja opsnosti od terorizma. Zeleno, plavo, žuto, narandžasto i crveno. Zeleno - nema opasnosti, crveno - hvataj svoj security bag i beži u sigurnu oblast. Pokušavao sam da saznam ima li neko uputstvo šta se trpa u taj bag. Naravno da ne postoji ali sam ja zaključio – pasoš, pare, kompjuter i punjač za isti, kablovi za punjenje mobilnog, foto aparat sa rezervnom baterijom, četkica za zube i pasta, majica, gaće, mali hotelski sapun, vlažne i papirne maramice i par proteinskih tabli. Dovoljno da preživiš (i ne usmrdiš se) dan ili dva dok ne dođe konjica i izvuče te na prijateljsku teritoriju. Kažu mi veterani Somalilanda da opasnost nikad nije bila plava, a o zelenoj i ne sanjaju... Oduvek je žuta, povremeno narandžasta ali od 2010 srećom nije bilo mnogo crvene. Al Šabab, teroristička organizacija za koju tvrde da je pod kontrolom Al Kaide, dobila je nekoliko ozbiljnih udaraca u Somalilandu. Najozbiljniji su zadali sami sebi kada su se dva lidera, Ahmed Ahbi Godani i Abu Mansur al-Amriki, posvađali i podelili organizaciju. Od tada, na sreću svih stalnih i povremenih stanovnika ove nepriznate zemlje mnogo više pažnje posvećuju sukobima među sobom nego terorističkim napadima na strance i njihove objekte. Ipak, to ne znači da možete slobodno da se šetate gradom. 

Po ugovoru koji sam potpisao, van hotela moram u pratnji obezbeđenja. Šetnja od hotela do kancelarije, što je nekih 10 minuta peške izgleda ovako: Nazovem šefa obezbeđenja, on pošalje auto u koji sedam sa svojim obezbeđenjem, izlazimo iz hotela 5 minuta, vozimo se do kancelarije 2 i zatim ulazimo u dvorište kuće gde je kancelarija 5 minuta. Sve u svemu dobrih 30 minuta sa ulaskom auta u hotelsko dvorište. 

Ukoliko želim do prodavnice, koja je bukvalno na ćošku postupak bi bio sličan - zovem obezbeđenje, prošetamo se do prodavnice, kupim šta treba i idem nazad. Naravno da sam kao i svaki Balkanac, koji je preživeo strahote rata, od onog u Sloveniji do finala - bombardovanja Srbije, izbegavao pratnju. Moji domaćini su se ljutili ali sam uvek imao isti odgovor - ne bojim se ja ljudi nigde, bojim se životinja, pre svega onih najmanjih - malaričnih komaraca i ose klintonke. Opet po ugovoru koji sve strane organizacije imaju sa državom, van grada morate sa oružanom pratnjom koju čini SPU – special police unit. Ovaj deo je prosto nemoguće izbeći, a moram priznati nisam ni pokušavao. Na početku mog boravka objasnjavao sam bezbednjacima da policijskom pratnjom samo privlačimo pažnju, čak sam potezao i činjenicu da i dalje brže sklopim i rasklopim AK 47 od većine tih tzv SPU - nije vredelo. Objašnjenje je bilo jednostavno - zbog kontrola na putevima. A te kontrole su priča za sebe. Na putu od Berbere do Hargeise (nekih 150 km ) postoji 5 ili 6 uslovno ću ih nazvati rampi. Uslovno rampi jer je to, u stvari, kanap nastavljan nekoliko puta, različitih boja i debljina, razvučen preko puta. Postupak je sledeći. 

Kada vidite na putu, sa leve i desne strane, skoro simetričan zid sa reklamom Telesoma, glavnog mobilnog operatera, a zatim naletite na neobeleženog ležećeg policajca - znajte da je tu i policijska kontrola. Stajete, obezbeđenje ili vozač, spuštaju prozor. Iz neke kućice izlazi uniformisano lice, zavuče glavu unutra i pažljivo ili 'pažljivo' osmotri putnike. Tu na scenu stupa SPU iz drugog automobila koji obično uz dreku, tera tog čuvara od vašeg automobila. Kanap se spušta i vi nastavljate dalje. Bio sam fasciniran količinom različitih uniformi ovih na rampama. Kažem ovim mojim pratiocima: Kako znate ko je ko? Možda je šumar ili lovočuvar. Možda je kupio uniformu i radi privatno. Moji pratioci su izgleda setovani na drugačiju talasnu dužinu. Prvih par dana su mi objašnjavali. Vrlo brzo su prestali da se obaziru na moje komentare. Prevrnu očima i što bi rekao Radovan III pogled im bludi u daljinu.   

Zbog bezbednosti i procedura osuđen sam na ishranu u hotelu. Čak sam i ja shvatio da je ručak u gradu nemoguća misija. Vremenom jednostavno shvatite da i ovi iz grada dolaze na ručak i večeru u Ambasador hotel.

U sklopu hotela Ambasador postoje 2 restorana - Alta Vista i Garden. Jelovnik i cene potpuno isti. Bilo bi glupo da je drugačije jer koriste istog kuvara i istu kuhinju. Uglavnom ručam u ovom koji se zove Garden pošto je zbilja to što mu ime kaže - bašta sa debelom hladovinom...

Izbor hrane i nije veliki. Baziran je na 4 vrste mesa - piletina, kozije i kamilje meso, riba. Sva jela su u podvarijantama: griled boneless, pepper, carry, i kineski preliv. Postoji i deo jelovnika koji se zove - italian food. Izbor je tek tu sužen - špageti bolonjeze, lazanje i pica...Karta pića je još kraća. Coca cola proizvodna linija, voda, različite vrste ceđenog voća (uključujući i lubenicu) i jedna vrsta bezalkoholnog piva. Alkohola nema. Zabranjen u potpunosti u celoj državi.

Iako je moj favorit na papiru bio griled pepper camel steak, držao sam se sigurice - pileće belo na žaru. Pre toga - besplatna mesna čorba (koja je u stvari od kupusa ali mesna im je bolje zvučalo) u koju iscedite dosta limete. Hleb od kukuruznog brašna je izuzetan i u obliku mafina. Valjda jedino te modle imaju. Za one radoznale - ukus kamiljeg mesa je sličan konjskom. Ko ga voli.

Šnicla u prirodnom obliku

Isto to - na tanjiru

Ne naručujte picu i lazanje. Ukoliko morate da pogodite koje je jelo ispred vas - siguran sam da ne bi rekli da je pica. Ili lazanja... Pogotovu što sa strane donose pomfrit. I uz picu i uz lazanju....Ipak za razliku od pice, lazanja je jestiva. Kada je naručite par puta, ili kad ste baš gladni, čak je i ukusna. Ono što je mene uvek zbunjivalo je njen izgled. Kuvar nikako nije mogao da pogodi merku pa da naraste na propisanu visinu. Uvek je bila nekako zbrčkana, spala. Zdekana - što bi rekli Sremci.

Kuhinja

Iako je Hargeisa, kao što rekoh, samo 150 km udaljena od prebogatog ribom Crvenog mora nisam ni pokušavao da je naručim. Taj deo jelovnika - za mene zaplašenog raznim pričama o trovanjima istom - nije postojao. Kad mi pogled skrene ka toj strani zamišljao sam sebe kako onako bangav, sa slomljenim malim prstom desne noge, trčim ka hotelu. Koliko mi se ta imaginarna scena ucrtala u podsvest. Pre neki dan u Beogradskom restoranu pogled mi skrenu ka delu jelovnika sa ribom. I opet videh sebe kako trčim ka Ambasadoru u Hargeisi. Naručio sam pileće belo. Naravno.

Nikada nemojte ni da naručujete rečenicom: Šta je ono što jede onaj gospodin? Dajte mi to. Sigurno je da TO nećete dobiti osim ako ga osoblje ili vi lično ne otmete gospodinu. Svako jelo je unikat i priča za sebe. Kuvar izgleda ne ume da napravi isti recept dva puta za redom. Ponekad sam komentarisao da je kuvar izgleda onaj konobar koji je pod kaznom.

Zbog toga što se sve plaća u dolarima i cene su gotovo univerzalne. 10$ za sve sem za italijanska jela. Ona su 6$. I kamila, naravno, koja je 11$.

Konobari nose ogromne poslužavnike, nikada veće čini mi se nisam video. Meni su strašno ličili na pleh u kojem je moja baka Rosa pravila pitu savijaču kada joj dođu u posetu sva deca, sa svim snajama i zetovima i sa svim unučićima. Uvek je govorila - kada sve pojedemo - nit osta nit bi dosta. Konobari na te plehove, siguran sam da nisu poslužavnici, uspevaju da natrpaju tanjire sa jelom ze nekoliko ljudi... I uvek trče... I uvek kasne... Kako su

Većina stranaca, a nema ih previše, se zbog toga okupljaju četvrtkom uveče na roštilju kod nekog u dvorištu. Oni koji imaju još više para, imaju i kuvare pa je izbor hrane, kada na njih dodje red - odličan. Ukoliko bih morao da se odlušim ko je zvezda tih roštilja - sigurno je da bih rekao Gary - moj bezbednjak. Kanalima samo njemu znanim iz Južne Afrike donosi čak u Hargeisu jagnjeće krmenadle. Njima Gary poslužuje samo odabrane... Čak 2 puta sam bio na tom spisku

Jedan od najboljih restorana van Hotela Ambasador - Fish & Steak

'Moja prodavnica'