PREDAVANJA

U Somaliji vreme ima drugačiju dimenziju. 

Ukoliko kažete da nešto počinje u 9.00 neće početi pre 9.30. Ukoliko počne i tada. Recimo, ja sam usvojio da je akademskih 45 minuta dovoljno. Naučen na neke drugačije odnose prema mojim predavanjima morao sam da se prilagođavam. Dođem na vreme. Čekam. Nerviram se. Onda shvatim da ne vredi ni to. 

Nikada se nisam potrudio da saznam stvarne razloge zbog kojih kasne. Dovoljno mi je bilo što znam da ima mnogo opravdanih. Sistem gradskog prevoza ne funkcioniše. Kontrolnih punktova ima koliko hoćete po gradu a ona znače duže putovanje. Najbitnije – vremena ovde imaju svi na pretek. 

Ukoliko dolazite da radite ovde prihvatite ovo i pre nego što krenete – biće vam mnogo lakše. I kao i svi stranci koristite skraćenicu TIA – This is Africa. 

Tako vam ostaje 2.5 sata maksimum za prepodnevni rad jer morate dati i pauzu. Sebi i njima. Iako najavite da će ona trajati 15 minuta nikada to nije tako. Samo se negde izvuku i nestanu. Kao mokar sapun pod tušem. Srećom pa su hoteli zatvoreni zbog bezbednosti i ne mogu daleko. 

U 12.10 prestajete sa radom jer počinje podnevna molitva. Iza nje sledi ručak. Predviđeno vreme za početak popodnevne sesije je 13.30. Tako makar piše na papiru. No, nikada niste sigurni koliko njih će se, kada, i da li će se uopšte, vratiti posle ručka na predavanje. I onda imate malo vremena za rad. Pospani su. Neki od njih gledaju stalno u sat jer čekaju da na ulicu stigne khat. 

Mene su predavanja ovde naučila da odvojim bitno od nebitnog. Da svakim slajdom moram da držim pažnju. Da sa njima vodim dijalog a ne da sprovodim ’death by PowerPoint’.