Vlaga, jara, leto, praznina. Dosada mili kampom.
Atmosfera u kampu je, barem meni, čudna. Sama činjenica da ste iza betonske ograde od 5 metara sa bodljikavom žicom, zatvoreni, pod stražom, odvojeni od ostatka sveta, sa ograničenom komunikacijom, dovodi do poremećaja u ponašanju. Mene neodoljivo podseća na ostrvo ali ne ono iz filma Mediteraneo na kome se slavi život već više na ono koje je opisao Meša Selimović. Možda i na ono naselje štrumpfova koje stalno čeka da ih napadne Gargamel. Nisam mislio da ću ja ovo napisati ali željan sam gradske svetlosti i gužve na mostu u Brankovoj.
Iako su svi pod uticajem, valjda USA filmova, nasmejani i ljubazni, neka napetost je stalno prisutna. Možda je razlog što smo bez prestanka pod extreme alert – najvišem stepenu opasanosti. Taj crv u glavi, ta ideja da nešto može da pukne svakog trenutka i bez najave, vas pritiska. Primećujete to i na onima koji vas obezbeđuju. Sve dok ste u kampu, pričaju sa vama. Onog trenutka kada se kapija otvori i blinda krene postaju ćutljivi, skoncentrisani potpuno na ono što se događa okolo, pridržavajući stalno kalašnjikov koji im je pored noge. Tih nešto manje od 10 minuta vožnje, koliko im je potrebno da me odvezu na posao je dovoljno, da ako do tada niste - konačno shvatite gde se nalazite.
Нема коментара:
Постави коментар