Kako sam stigao dovde?

Kako sam stigao dovde?

Nekada davno pre nego što je izmišljen internet Mika Antić je napisao: ’Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili a na drugi nas teraju. Od koje ste vi vrste?’ 

Naravno da ovo nisam pročitao u knjizi već na FB, TW ili Insta – ne mogu da se setim gde. Kada bi mogao da ustane iz groba ko zna šta bi sve rekao Mika shvatajući da je jedan od najcitiranijih na mrežama. I verovatno bi, kada bi nas video sve zajedno kako samo gledamo u telefone, zanemeo i prestao da piše.  

Nenadano sam otvorio oči i shvatio da mi je jedan od dva telefona uvek u ruci. 

I da skrolujem. 

I da gledam u fotografije prenemaganja nekih nesrećnih ljudi koji glume da su srećni. 

I da ljudi kojima se život raspada dele lekcije na netu o tome kako ga treba živeti.

I da skačem sa profila na profil i sa mreže na mrežu.

I da skidam neke slike. 

I da lajkujem, hajdujem i banujem kako reče u jednom od mojih prošlih života Žaki.

I da non stop proveravam gde su mi telefoni.

I da mi je lakše da se vratim od firme do garaže po telefone koje sam zaboravio u kolima nego da pričam sa drugima.

I da uveče pažljivo biram mesto gde ću ih staviti tako da budu na dohvat ruke. 

I da se ujutro prvo uhvatim za telefon umesto da odem do toaleta kako to rade ljudi u mojim godinama.

I da se smejem ekranu umesto ljudima kojima sam okružen. 

I da mislim da je to što sam postavio neku svoju sliku na mrežu dovoljno da zameni poziv i rečenice: Zdravo. Kako si? Kako ti je prošao dan?

Delić mene koji je ostao razuman bunio se. Znao je da nešto nije u redu. 

Rešio sam da uradim back to my life. Kakav god da je my life ili makar ono što je ostalo od njega. Moj je. 

Pažljivo sam birao program koji može da mi pomogne i dalje misleći da nemam problem. Da se meni to ne dešava. Da je to zbog posla. Da će proći.

Software je dao rezultate posle samo par dana. Šok. Sati i sati buljenja u ekran. Što u dva kompjutera, što u dva telefona. Umesto da ispunim obećanje dato sebi, dece radi, da ću do septembra napisati knjigu o vođenju kampanja ja se nisam pomerio dalje od njenog sadržaja jer sam gubio svakoga dana po nekoliko sati. 

Možda čudno zvuči ali najviše mi je pomogao sam FB. Bauljajući po njemu, svestan da moram da odem, naleteo sam jedne noći potpuno slučajno na deo u settings koji nikada ranije nisam primetio a opisan je kao: decide what happenes to your account after you pass away. Sigurno sam sedeo sat vremena razmišljajući čije ime da upišem. Nemajući koga – rešio sam da se izlogujem dok ne smislim. Ili dok se ne obrišem. Ovako ili onako.

Do tada – log in – pogledam ono što moram zbog posla – i log out. 

Polako, čini mi se, posle samo 7 dana, počinjem da se privikavam na novu situaciju. 

Počeo sam da se čudim ljudima na semaforu koji gledaju u telefon.

Počeo sam na ulici da gledam u lica ljudi umesto u ekran.

Počeo sam da držim telefone u rancu a ne u rukama ili džepovima. 

Počeo sam da isključujem jednu po jednu notifikaciju.

Počeo sam da uključujem airplane mode noću.

Počeo sam da primećujem ljude oko sebe.

Počeo sam ponovo da čitam.

Bio sam na jednom fantastičnom ručku i jednoj večeri slušajući vrlo pažljivo šta mi priča a da nisam pogledao u telefon.

I ono što je najvažnije – izgleda da ću ispuniti svoje obećanje sebi. Vratio sam se pisanju knjige.

Jevr 13:5