Kamp

Kamp

First thing first. Za strance Mogadišu je podeljen na samo dve zone. Zelenu koja obuhvata pojas oko samog aerodroma. Sve ostalo je crvena u koju se ne ide a ukoliko već morate da idete potrebne su posebne posebne mere obezbeđenja. 

Nema mnogo slobodne zemlje u zelenoj zoni oko aerodroma jer je ovaj sa jedne strane naslonjen na more. Tu su odvajkada smešteni UN i mnogo drugih međunarodnih organizacija. Sa druge strane odmah počinje grad, kuće, kućice i nekoliko hotela. Zato i nema mnogo kampova u zelenoj zoni. Samim tim – zakonom ponude i potražnje cene su se stabilizovale na nekom nivou od 200$ dnevno za smeštaj i ishranu. Kamp inače ne birate toliko po opremljenosti već po stepenu sigurnosti koju pruža i ekipi koja ga obezbeđuje. Naravno, svaka vožnja po gradu dodatno košta jer koristite blindirani automobil sa vozačem i pratiocima u kome sedite sa pancirom na sebi. Ispred vas je auto sa obično 6 lokalaca naoružanih kalašnjikovima i druga ekipa koja vam čuva leđa – od 4 do 6 njih. Ne pitajte pošto je ovakav prevoz – nisam ni ja smeo da pitam. O tome kako izgleda ulazak i izlazak iz hotela koji je u crvenoj zoni ne mogu da pišem. Bezbednost, ne samo vaša već i onih koji će doći posle vas da rade je ipak na prvom mestu. 

Osim ako niste baš visoko rangirani u nekoj organizaciji bićete smešteni u kontejnerima napravljenim za ovu svrhu. Ukoliko ste kampovali u prikolici lako ćete se navići. Meni ipak treba malo vremena iako je u njima apsolutno sve što vam je potrebno za ono vreme koje provodite unutra. Krevet, radni sto, TV, orman, frižider i minijaturno kupatilo. Postoji i ogledalo u kojem bi ovi skloni selfijima mogli nekakvu fotografiju da naprave. Kao kuriozitet - ovi u kojima sada boravim napravljeni su u Splitu.

Usluga u svim kampovima je na bazi all inclusive. Doručak, ručak i večera. Stalno kafa, čaj, voda i sokovi. Terasa iznad trpezarije sa koje možete gledati na aerodrom i more. 

Na većinu stvari sam se lako navikao.
Nisam neko ko izvoljeva oko hrane. Ima mesa i to mi je dovoljno.
Kafu pijem bez mleka i šećera, svejedno mi je koja je samo da nije ona hipsterska – kisela. OK, volim i espreso ali je patrona Nespressa ovde 2$. Toliko ga baš i ne volim.
Mačke kojih ima i koje su veoma glasne - volim i ne smetaju mi.
Ljude koji pokazuju želju da se druže ili da me ispituju ko sam, odakle sam, šta radim ili šta me je dovelo ovde uspešno izbegavam. One baš uporne, a ima ih poprilično, iskuliram frazama koje sam navežbao boraveći na ovakvim mestima. 

Kao i druge i mene muči nesanica koja je izraženija nego što je to kod kuće. Mnogi pokušavaju da je oteraju na razne načine. 

Alkohol, koji bi bio prvi izbor (a ovde bi čak i meni prijao) nema zbog šerijatskih zakona. Oni koji ga imaju – čuvaju ga za sebe kao u onoj narodnoj. Za lek.

Izbor može biti i teretana koja je pristojno opremljena kada si svestan gde si. Odlazim tamo 2 puta dnevno a večernji trening je onaj do otkazivanja – kako bih pokušao da mi ostane toliko snage da mogu samo da se istuširam i padnem u krevet. 

No ni takav trening ne znači da ćete spavati celu noć. Velika vlaga i visoka temperatura znači uključen klima uređaj i buku koju on nosi. Muve koje se pritaje preko dana krenu da napadaju iza ponoći. Voda i čaj koje pijete preko dana zbog vrućine takođe tada počne da dolazi po svoje. Teret koji ste poneli dolazeći ovamo ionako je stalno budan i jedva čeka da otvorite oči vrišteći da ga saslušate. 

Onda, kada ste već ustali i prošetali, primetite i da lampica na telefonu svetluca. Pogledate i to. Možda je neki svetski problem koji samo vi, svojim super moćima, možete da rešite. Uz put otvorite i frižider da vidite da nije neko stavio nešto slatko tamo. 

Pomaže i starinski lek - knjiga. Ne kažem da uspava ali se makar skoncentrišete na to što čitate a ne na spoljne nadražaje. 

I onda, kada konačno ponovo zaspite – eto ga vreme za ustajanje. 

Rachid Taha - Barra Barra (OST Black Hawk Down) (Official Video). "Barra" (بره) bi mogli da prevedemo kao napolje a "barra barra" kao svi napolje.