Ruke

Oni koji su bili na mojim predavanjima znaju da ne ručam ukoliko je ručak između sesija. Uspori me, postanem pospan i mozak ne radi onom brzinom kojom bih ja želeo. U to vreme obično se negde povučem kako bih napunio baterije za popodne. 

Nisam od onih kojima prisustvo velikog broja ljudi prija, naročito ne velikog broja nepoznatih ljudi koji imaju šta da me pitaju. Često sam zbog toga putujući od Istanbula do Afrike provodio po 7 i više sati ne progovarajuci ni reči više sa saputnikom, od po mom mišljenju potrebnih, ma koliko on bio uporan. 

Nisam od toga odustao ni ovde. Svi su otišli na ručak i ostao sam potpuno sam. Namestio sam se na dve stolice. I zaspao. Onim snom kada mozak vrti slike 150 na sat a vi niste sigurni kada se probudite da li je to bio samo san. 

Osetio sam dodir po ramenu. 
Jagodicama prstiju. 
Dodir kojim vas malo dete pipa po licu ispitujući ko ste.  
Ili noćni dodir nekog ko vas voli. 
Ili dodir majke kada vas budi a nije sigurna da treba. 

Trgao sam se tako naglo da sam oboje uplašio. Pogledao sam je prvo u ruke koje je pokušala da sakrije. Na njima je bila tetovaža od kane kao ukras. 

Kaže mi, još uvek uplašena: mislila sam da vam se nešto desilo. 

Nije. 
U redu sam. 
Samo je avgust. 
Mesec koji ne volim. 
Mesec u kome je otišla moja majka.