субота, 25. септембар 2010.

2 godine...

Ovaj tekst sam napisao pre nešto više od godinu dana... 


I mislim da mu se nisam vraćao posle toga. 


26. septembra je tačno dve godine kako je umrla moja mama... I samo znam da je to početak hodanja po putu bez nje.... Putu na kome mi mnogo nedostaje






Nikada više čestitki nisam primio za rodjendan nego ove godine. SMS, telefon, lično. Naravno prednjače čestitke na FB. Nije ni čudo. Sakupilo se tamo preko 800 njih od kojih mnoge valjano i ne poznajem.

Ipak, jutro mog rodjendana nikada nije bilo tužnije nego ove godine. Prvi put telefon nije zazvonio rano ujutro, odmah posle 7. Pitanje je uvek bilo isto: da li sam te probudila. I onda uvek sa čudnom bojom u glasu – sretan ti rodjendan sine. 

Otkad sam se odselio od roditelja, a tome ima dosta vremena, njeni telefonski pozivi su me često dovodio do ludila. Naročito njeno nerazumevanje vremenskih zona dok sam bio u USA. Danas bih sve dao da zazvoni u bilo koje doba i da joj čujem glas.

Kažu pametni ljudi da ukoliko treba da vidite samo dva mrtva tela postarajte se da to budu vaši roditelji. Morate se lično uveriti da su stvarno preminuli, da shvatite da su oni koji su vas doneli na ovaj svet otišli sa njega. Iz ličnog iskustva vam kažem idite i pogledajte ih. To nije kraj to je tek početak onoga što ćete osetiti kao stvarni gubitak. 

Idite jer pomaže. Samo gledanje mrtvog roditeljskog tela je bez previše emocija. Neće biti suza, ili će ih biti jako malo. Neće biti poslednje velike ili pametne rečenice. 

Emocije će pretutnjati preko vas ranije – kada neko iz bolnice nazove i službenički, ravnim glasom, saopšti da vam je umrla majka. Ili na sahrani. Ili dok budete prebirali po njenim stvarima i nakitu koji je tako ljubomorno čuvala.

Vremenom i najgora rana postane ožiljak koji nosite kao uspomenu. Tako je i sa smrću. Postajete zahvalni što je baš ta žena medju milionima drugih bila vaša majka. Naučite vremenom da budete zahvalni na onome što vam je dala umesto da budete tužni što ste je izgubili. 

Nikada nisam uspeo do kraja da shvatim da je otišla zauvek. Uvek kada spustim gard do kraja – u teškom ili sretnom trenutku – uhvatio sam sebe kako želim da je nazovem. 

Možda me posmatra odozgo. Možda i ne. Kada sam poslednji put poljubio čelo moje majke – već i previše hladno – nisam znao da li je otišla na bolje mesto. Ili je jednostavno otišla. Nisam imao dokaza ni za jedno ni za drugo.

Ipak, kada vam neko od roditelja umre, po prvi put u životu shvatite i da vaš sat neumitno otkucava kraj. I u šta god da verujete – raj, pakao, reinkarnaciju u neko drugo biće ili beskrajni mrak – sigurni ste da dolazi dan kada ćete i tu istinu ustanoviti.

Нема коментара:

Постави коментар