понедељак, 02. мај 2016.

Promene izbornog zakonodavstva




Nahranite me sendvičima, nazovite me kako hoćete, ali tvrdim da ovi izbori nisu bili bolji, ali ni mnogo gori u odnosu na bilo koje od predsedničkih 2002 na ovamo. Uključujući i njih. Na svakim izborima od tih vlast je pokušavala da oteža kampanju opoziciji, a najviše povike i jednih i drugih je bilo na medije. Mediji su poslednji put zauzeli pro-opozicioni stav u kampanji 2000 godine – i to samo njih 36 na lokalu + B92 koji je samo sa vestima bio nacionalni. U ovoj kampanji, zbog dugova iz 2012 i 2014 god kada mnoge stranke nisu platile svoje račune RTV kućama, ali i štampanim medijima, vlasnicima bilborda i štamparijama, vlasnici istih su bili mnogo oprezniji.

Zanimljivo je da ni na jednim izborima od 2000 godine naovamo nismo imali mnogo primedbi na sam proces brojanja glasava. Čak i te čuvene 2000 god primedbe opozicije, i kasnije demonstracije, nisu se toliko odnosile na proces glasanja i brojanja – već na unos glasova u RZzS kada smo otkrili sistemsku, namernu grešku. Od tog doba – mnoge stvari su se promenile naročito u RZzS na bolje i gotovo da sam siguran da tamo grešaka nije bilo. Gde je onda bio problem u brojanju glasova? Ovoga puta na biračkom mestu i u radu biračkih odbora. Kao što sam napisao u tekstu: Nisam pravnik… mnoge stranke su izboru članova prošrenog sastava biračkih odbora (kontrolori, čuvari kutija…) prišle po principu lako ćemo. Samo u ovom delu izbornog procesa trebalo je da učestvuje više od 400.000 ljudi. Kako? Pa 23 liste pomnožite sa 17.000, dodajte ljude iz stalnog sastava ali i kontrolore grupa građana koje su učestvovale na lokalnim izborima i dolazite do ove zapanjujuće cifre. I pored tih 400k ljudi većina grešaka se ipak desila na biračkim mestima. Zašto? Koliko znam mnoge stranke nisu imale kontrolore na svim mestima a većina kontrolora, iako su prvi put radili ovako odgovoran posao, nije prošla nikakvu obuku. Zbog toga mislim da je za probleme na biračkim mestima najodgovornija SNS kao stranka na vlasti ali od svog dela odgovornosti ne mogu pobeći ni opozicione stranke. Ukoliko žele da napreduju – i jedni i drugi – u svojim analizama kampanje moraju dobro da se zamisle nad ovim delom izbornog procesa.  

Očito je da smo prerasli ovaj izborni zakon. Postao nam je tesan kao deci prošlogodišnje patike. Potrebno je da se pokrenemo napred – no ne mislim da je to uvođenje većinskog sistema. Uostalom da je pravičniji i bolji odavno bi većina evropskih država promenila svoje proporcionalne sisteme. Kao neko ko učestvuje u izbornim procesima, ne samo u ovoj zemlji, pokušao sam da sagledam sve nedostatke koje sam primetio i da dam predloge za promenu izbornog zakonodavstva.



Postupak kandidovanja za poslanike

Ovaj prvi korak u izbornom procesu je kod svih stranaka u Srbiji veoma netransparentan i zatvoren. Najčešće neko telo ili pojedinac (predsedništvo/predsednik) donese odluku ko će biti kandidat za NP uglavnom ostavljajući prvih 10, 20 ili čak 50 mesta za sebe i za članove izvršnog odbora. Kasniji redosled, koji je izuzetno bitan kod zatvorenih lista, često se određuje na osnovu sumnjivih kriterijuma koji nemaju veze sa snagom opštinskog odbora i/ili njihovim rezultatom u prethodnom periodu. Neretko je Beograd, uglavnom neopravdano, favorizovan u odnosu na tzv unutrašnjost. Beograd koji čini 22% biračkog tela tako je često imao i preko 40% poslanika u našem parlamentu.

Otvaranje postupka kandidovanja ka svim članovima bi doprinelo ne samo unutrašnjoj demokratizaciji stranaka već i kvalitetnijem parlamentarnom životu. Jasan kriterijum da svako od članova stranke ima mogućnost da se kandiduje za NP ali i jasno bodovanje na osnovu prethodnih rezultata, obrazovanja, pola, iskustva bi donelo toliko potrebno provetravanje i otkrivanje neotkrivenih političkih potencijala u okviru stranke. U tom slučaju, ni toliko, barem sa moje strane, kritikovani princip da je poslanik vlasnik mandata imao bi manje uticaja na trgovinu jer bi bili izabrani kvalitetni ljudi.


Kandidovanje stranaka za učešće na izborima

Važeći Zakon o izboru narodnih poslanika kaže:

Član 43
Izborna lista je utvrđena kad je svojim potpisima podrži najmanje 10.000 birača.

Ovo nije pravično pre svega prema manjim strankama ali i grupama građana koje bi želele da učestvuju na parlamentarnim izborima već favorizuje velike stranke i pravljenje koalicija. Prava demokratija želi da na izborima učestvuje što više aktera jer će tako imati više mišljenja ali će i izlaznost biti veća.

Zbog toga bi moj predlog bio da apsolutna svaka stranka koja želi da učestvuje na izborima mora da sakupi 3.000 overenih potpisa u roku ne dužem od 10 dana.  Naravno bilo bi bitno da se omogući da građani daju podršku i elektronskim potpisom preko posebne aplikacije. E-podrška stranci bi bila besplatna jer praktično i ne košta ništa. 

Tek posle registracije stranaka mogu se sklapati koalicije za učestvovanje na izborima ali samo između stranka koje su prethodno sakupile potreban broj potpisa. U tom slučaju bi predizborne koalicije između stranka i grupa građana bile moguće i pre izbora, što sadašnji zakon ne dozvoljava.

Broj koji stranka dobija na izbornom listiću određivao bi se žrebom, najkasnije 21 dan pre početka izbora. Tako ne bi bilo jurnjave za potpisima i većina stranka bi bila u ravnopravnom položaju.


Izborni sistem

Svakako da sam za to da ostane proporcionalni izborni sistem, ali čist a ne po Dontovom modelu koji favorizuje velike. Njemu treba dodati preferencijalni glas. Ovakvo glasanje ne bi ukinulo liderske kampanje ali bi ih makar malo personalizovalo. I stranka i kandidati shvatili bi da je mesto na listi gotovo nebitno. Svakako da samo jedan preferencijalni glas nije dobar za žene, mlade ili lica sa invaliditetom, jer kao i većinski sistem, favorizuje lidera i muškarce. Zbog toga valja razmisliti o većem broju preferncijalnih glasova ali svakako na republičkom nivou ne više od 5.

Kako bi dobili ravnomerniju zastupljenost po regionima Srbiju treba podeliti na 7 regiona – Vojvodina, Beograd, Zapadna Srbija, Istočna Srbija, Šumadija i Pomoravlje (centralna), Južna Srbija i KiM.  Broj poslanika po regionu bi se dobijao prirodnim pragom – broj stanovnika regiona podelimo sa 250 i dobijemo broj poslanika iz svakog regiona.

U okviru regiona, manjinske stranke bi zadržale princip prirodnog praga. Ovo je pre svega bitno za Vojvodinu jer se prirodni prag za ulazak u Parlament RS ne bi promenio i ostao bi na nivou 12.000 do 16.000 glasova u zavisnosti od izlaznosti. Sa druge strane otvorio bi pitanje, pre svega za partije Mađara – da li da učestvuju kao manjinska ili da idu ‘regularno’ na izbore u Vojvodini.


Pošto su ovo republički izbori stranka bi morala u svim regionima da ide na izbore ili samostalno ili u okviru iste koalicije. Ne postoji mogućnost da u jednom regionu ide ovako ili onako. I da – broj na regionalnom listiću bi bio onaj koji je izvučen za stranku/koaliciju na republičkom nivou.



Kampanja na medijima

Po svim istraživanjima TV je najbitniji kanal informisanja za sve kategorije birača. Od istraživanja do istraživanja brojevi na pitanje: odakle se informišete o politici idu od 60% do čak 99%. Naravno, što je obrazovanje niže – to su i brojevi u korist TV-a veći.

Ova kampanja je bila jako slična prethodnim kampanjama. Privatni mediji nisu tokom kampanje zauzeli stranu. Uradili su to mnogo ranije i tu je ključna bila logika preživljavanja. Kao neko ko je za slobodu medija – stojim na stanovištvu da mi nemamo pravo da se mešamo u uređivačku politiku privatnih medija, niti je smemo regulisati izbornim zakonima. Većina stranka jeste za tu slobodu – sve dok je medij na njihovoj strani.

Jedan od bitnih načina za pojavljivanje na TV-u a da nije u okviru blokova namenjenih izborima je tzv funkcionerska kampanja  https://issuu.com/dijalognet/docs/birodi__monitoring/7?e=22323460/35021844 No, istine radi, to nije izmišljotina sadašnje Vlade ili gradonačelnika. Svi prethodni, još od prvih višestranačkih izbora su koristile ovu mogućnost. Nekada manje a nekada više. Upravo zbog ovoga je u Bugarskoj i Makedoniji (ne znam za ostale države) uveden princip ostavke. Naime, sa danom raspisivanja izbora Vlada se rasformira i postavlja se tehnička Vlada čiji je jedini posao da privede kraju izbore. U Bugarskoj je sličan princip i na lokalnom nivou – gradonačelnik je dužan, ukoliko opet trči, da podnese ostavku danom početka kampanje tj 30 dana pre izbora.   

Jedna od modernih reči je transparentnost. Objavljivanje ugovora sa medijima posle kampanje uvek izazivaju sumnju. Zbog toga svi mediji (privatni i u vlasništvu države, nacionalni i lokalni, radio, tv, štampani i internet) su dužni da pre pokretanja kampanje za neku stranku javno objave ugovor u kome će stajati dužina kampanje, broj emitovanja/objavjivanja i cena. Početak kampanje bez objavljenog ugovora je teža povreda izbornog procesa a za kršenje ove odredbe odgovoran je direktor medija.  Isto pravilo se odnosi i na štamparije.


Svim strankama i koalicijama RTS je obavezan da objavi besplatno 2 puta dnevno reklamu od 30 sekundi. Redosled reklama u blokovima bi se rotirao.

RTS je takođe dužan da u poslednjoj nedelji kampanje organizuje svako veče TV duele koji  bi se uredili posebnim pravilnikom.


Ne zaboravite - položaj medija i njihovo izveštavanje se regulišu drugim zakonima - ne izbornim!

E glasanje

Svi koji kažu da je u Srbiji lako do e-glasanja ne znaju činjenice, ili ne poznaju dovoljno izborno zakonodvastvo ili jednostavno ne vide probleme koji se prvo moraju rešiti. Naravno da sam za e-glasanje ali pogledajmo situaciju.

U svetu je uobičajeno da e-glasanje može da počne ranije. Recimo kod nas bi to bilo u trenutku otpočinjanja izborne tišine – četvrtak u ponoć. Sa druge strane, takođe je u svetu uobičajena praksa da je e-glas važeći ukoliko ne rešite da izađete na biračko mesto i  glasate klasično – pomoću olovke i papira. Tada vaš e-glas postaje ne važeći i računa se samo onaj sa biračkog mesta. U nekim zemljama, pre svega u Estoniji vi od otvaranja e-birališta pa do zatvaranja biračkih mesta možete menjati kome ste dali svoj glas – što se meni izuzetno sviđa.

Kako bi izgledao postupak e-glasanja. Ubacim svoju LK sa čipom u čitač koji je povezan na kompjuter ii ma internet vezu, odem na sajt, ukucam svoj pin, glasam, odjavim se…

Kako bi izgledao postupak kada odem na BM – ubacim LK sa čipom u čitač. Ukoliko sam već e-glasao moj glas se ponštava, dobijam listić i glasam olovkom.

Već iz ovoga je mnogima jasno koji su potencijalni problemi. U Srbiji postoji skoro 8.400 biračkih mesta od kojih su mnoga u vrlo ruralnim sredinama. Da bi birači bili ravnopravni na svakom biračkom mestu mora da postoji on-line aplikacija za proveru. Moje pitanje je kako kada do nekih ne dopire ni TV signal.

Za e-glasanje koje će biti omogućeno svim građanima Srbije potrebno nam je:

-       - server
-       - računar sa čitačem LK na oko 8.400 BM povezanih na internet sigurnom vezom
-       - na svakom BM barem 1 čovek obučen za rad sa aplikacijom.

I za kraj ali ne kao poslenje. Sećate li se akcije iz 2000 godine – mazni babi ličnu kartu da ne može na glasanje. Da li bi nekome, a siguran sam da je odgovor da, palo na pamet da mazne babi ličnu kartu sa čipom i glasa umesto nje.


Нема коментара:

Постави коментар