Žene i izborni proces u Jordanu

Kako se približava početak kandidovanja za poslanike tako dobijam sve više e-mailova i poruka od žena koje su bile na mojim seminarima u Jordanu da su spremne za izbornu trku.

Povećanje ženskog interesa za Parlament može se pripisati i povećanju njihove svesti o pravima i dužnostima žena u modernim društvima. Vidim to i kao želju žena da kao zapostavljeni a usudio bih se reći, često obrazovaniji i bolji deo ovog društva, doprinesu unapređenju osetljive demokratije na Bliskom istoku. Siguran sam da je u ovome procesu mnogo uticaja imala i sama Kraljica Ranija, kao simbol modernog u Jordanu.

Na prošlim izborima, 2007 god. ukupno je u ovoj trci učestvovalo 199 žena za 6 ‘ženskih’ mesta od 112 u Jordanskom parlamentu. Do jutros, po mojim informacijama, već je 47 žena najavilo svoju kandidaturu za 12 ‘ženskih’ mesta u Parlamentu koji će brojati 120 poslanika. Nadam se da će, do 06. Oktobra, kada se završava postupak kandidovanja, ovaj broj daleko nadmašiti broj žena kandidata iz 2007 god. i da će, premašiti 300, kao što sam optimistički u julu i najavio.

Najveći problem sa kojim će se, posebno žene kandidati, susretati je loš privremeni Izborni zakon koji važi u Jordanu. Nije problem u kvotama. Oni koji znaju moja politička ubeđenja znaju da sam njihov izuzetan protivnik. Ne ulazaći u dublje objašnjavanje, mislim da su kvote u Jordanu - zbog tradicije i kulture- obavezne. Problem je u tome, da kako ja tumačim zakon, proporcionalni sistem favorizuje žene u manjim izbornim jedinicama. Tako će se verovatno desiti da žena sa 200 glasova bude narodni poslanik a da ona koja osvoji preko 2.000 možda i ne bude.

Poboljšanje svih izbornih zakona je proces koji ne može biti završen za dan, čak ni za nekoliko meseci. Jordan je tek na početku ovog procesa. Zato žene pobednike na narednim izborima, čeka ogroman posao, a najveći je da ubede društvo, pre svega žene, da bavljenje politikom nije rezervisan samo za muškarce….

Ukoliko to u mandatu novog Parlamenta uspeju, Jordanska demokratija će napraviti ogroman korak unapred.

Kako glasaju nepismeni birači u Jordanu

Član 36.
Glasač koji ne zna da čita ili piše, ili koji je potpuno nepismen glasa na sledeći način:
a. predsednik komisije će proveriti da je prijavljen za glasanje
b. ovakav glasač će pred svima izjaviti da je nepismen i da zbog toga ne može samostalno da glasa, kao i da kaže da je svestan zakonskih posledica ukoliko se dokaže drugačije
c. predsednik komisije objavljuje članovima komisije da je stigao nepismen glasač. Ukoliko ustanove da birač nije nepismen oduzima se njegov glasački listić i neće mu biti dozvoljeno glasanje. 
d. Ime i prezime ovakvog birača se unosi u poseban spisak gde on ostavlja otisak prsta kao potvrdu da je pristupio glasanju
e. Ukoliko nepismeni glasač kaže NAGLAS za koga će da glasa smatra se da je to uradio namerno i neće mu biti dozvoljeno glasanje.
f. Predsednik komisije će pitati nepismenog glasača za koga će da glasa na skriveni način a ovaj će to reći tako da ga niko u prostoriji ne čuje sem predsednika komisije i dva člana komisije
g. Predsednik komisije će napisati ime za koje je nepismeni glasač glasao na glasačkom listiću, pokazaće tako popunjeni listić ostalim članivima komisije i dati ga glasaču da ga ubaci u glasačku kutiju. 

2 godine...

26. septembra je tačno dve godine kako je umrla moja mama... I samo znam da je to početak hodanja po putu bez nje.... Putu na kome mi mnogo nedostaje






Nikada više čestitki nisam primio za rodjendan nego ove godine. SMS, telefon, lično. Naravno prednjače čestitke na FB. Nije ni čudo. Sakupilo se tamo preko 800 njih od kojih mnoge valjano i ne poznajem.

Ipak, jutro mog rodjendana nikada nije bilo tužnije nego ove godine. Prvi put telefon nije zazvonio rano ujutro, odmah posle 7. Pitanje je uvek bilo isto: da li sam te probudila. I onda uvek sa čudnom bojom u glasu – sretan ti rodjendan sine. 

Otkad sam se odselio od roditelja, a tome ima dosta vremena, njeni telefonski pozivi su me često dovodio do ludila. Naročito njeno nerazumevanje vremenskih zona dok sam bio u USA. Danas bih sve dao da zazvoni u bilo koje doba i da joj čujem glas.

Kažu pametni ljudi da ukoliko treba da vidite samo dva mrtva tela postarajte se da to budu vaši roditelji. Morate se lično uveriti da su stvarno preminuli, da shvatite da su oni koji su vas doneli na ovaj svet otišli sa njega. Iz ličnog iskustva vam kažem idite i pogledajte ih. To nije kraj to je tek početak onoga što ćete osetiti kao stvarni gubitak. 

Idite jer pomaže. Samo gledanje mrtvog roditeljskog tela je bez previše emocija. Neće biti suza, ili će ih biti jako malo. Neće biti poslednje velike ili pametne rečenice. 

Emocije će pretutnjati preko vas ranije – kada neko iz bolnice nazove i službenički, ravnim glasom, saopšti da vam je umrla majka. Ili na sahrani. Ili dok budete prebirali po njenim stvarima i nakitu koji je tako ljubomorno čuvala.

Vremenom i najgora rana postane ožiljak koji nosite kao uspomenu. Tako je i sa smrću. Postajete zahvalni što je baš ta žena medju milionima drugih bila vaša majka. Naučite vremenom da budete zahvalni na onome što vam je dala umesto da budete tužni što ste je izgubili. 

Nikada nisam uspeo do kraja da shvatim da je otišla zauvek. Uvek kada spustim gard do kraja – u teškom ili sretnom trenutku – uhvatio sam sebe kako želim da je nazovem. 

Možda me posmatra odozgo. Možda i ne. Kada sam poslednji put poljubio čelo moje majke – već i previše hladno – nisam znao da li je otišla na bolje mesto. Ili je jednostavno otišla. Nisam imao dokaza ni za jedno ni za drugo.

Ipak, kada vam neko od roditelja umre, po prvi put u životu shvatite i da vaš sat neumitno otkucava kraj. I u šta god da verujete – raj, pakao, reinkarnaciju u neko drugo biće ili beskrajni mrak – sigurni ste da dolazi dan kada ćete i tu istinu ustanoviti.