SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 4

Seminar

Konačno počinje ono zbog čega sam i došao - seminar o organizaciji političkih stranaka... I pre nego što sam pošao, iz iskustva sam znao šta mogu da očekujem. SSSR (Svadbe - Svečanosti - Seminari - Recitali) sale, bez klimatizacije. Aktivisti stranaka, od kojih su neki došli samo zbog dnevnice. Nepoverenje prema predavačima koji su došli iz daleka da im pričaju a oni su specifični. A ta rečenica - mi smo specifični - proganja me od Aljaske do Somalilanda... Uvek pokušavam da objasnim kako u političkim kampanjama nema specifičnosti... Ima prilagođavanja ali nema specifičnosti.

Ipak, nevoljno priznajem da u Somaliland postoji jedna specifičnost kada se radi o strankama. Kroz strašno čudan I komplikovan process preregistracije stranaka, od preko 60 koliko ih je bilo, sada ih ima samo 3 registrovane sa pravom da učestvuju na izborima. Pokušavao sam da shvatim postupak I Zakone ali sam odustao. Ovog puta…

Spremam se uvek za uvodni govor. Dugo i temeljito.  Čitam sve što mi padne pod ruke - o zemlji, kulturi, zakonima... Naročito pažljivo čitam istraživanja ukoliko mogu da ih nadjem. Veče pre slažem ono što ću obući sutra. Nikako ne odelo, pogotovu ne kravata. Standard u ovom delu sveta - kaki pantalone, potkošulja na V izrez, bela košulja i sako. Bele košulje dugih rukava su osnov moje gardarobe kada držim predavanja po Africi. Iako se lako prljaju lako se i peru. Mnogo bitnije je da se znoj, a mnogo se znojim, na njima mnogo manje vidi.

Počinjem kao i uvek na srpskom, uz šok prevodioca, donatora i polaznika. Uvek prvo izgovorim par rečenica na materinjem jeziku. U tih par rečenica uvek koristim reči koje u sebi imaju slova Đ, Ž, Č i Ć jer znam da ta slova u okviru rečenica mnogima zvuče čudno... Prelazim brzo na engleski i krećem od najbolnije teme, i za Somaliland i za Srbiju. Pričam o tome kako smo i mi, kao i oni prošli kroz strahote građanskog rata. Koliko je demokratija u obe zemlje krhka i kako moramo da vodimo računa da ne skliznemo nazad u njegove strahote. Vidim im po očima da su zainteresovani. Ispaljujem i poslednji adut, donet sa seminara iz Jordana. Divan, ili na arapskom dajvan. Turcizam koji u svim zemljama koje su imale dodir sa ovom velikom kulturom znači isto - mesto gde se sedi i diskutuje. Imam ih. Potpuno... Još jednom se u sebi zahvaljujem majci, a pre svega mojoj baki Rosi koja me je naučila da sve ljude prihvatam bez predrasuda. Naravno da je umelo da mi se obije o glavu, ali mi je mnogo češće donosilo prijatelje u raznim delovima sveta. Budalu ne moraš sine da tražiš - često mi je govorila - ona se sama javi.

Moj partner predavač na seminaru je Braian Kalsy. Kada sam čitao njegovu biografiju bio sam zabrinut. Poreklom iz ugledne advkatske porodice iz Memfisa, advokat, najmladji republički senator Tenesija. Sve mi je to ličilo na štrebera koji priča 'by the book'. Shvatam posle par njegovih rečenica da će ovo biti dobar seminar jer je odličan govornik koji je takođe došao spreman. Na osnovu sitnih stvari iz njegovog govora vidim da zna dosta o kampanjama. Sada sam siguran da možemo da odradimo dobar posao.

Oni koji me dobro znaju – znaju I kojliko ne volim fotografisanje. Volim da slikam ali ne volim da me slikaju. Blic za vreme predavanja može potpuno da me dekoncentriše I izbaci iz ravnoteže. Srećom i polaznici su slični meni. Niti vole da se slikaju niti da ih slikaju. Makar to nisam morao da objašnjavam previše.

Jedna od ključnih stvari za uspeh seminara je prevodilac. Abdurahman, profeser engleskog obećava… Ali me I sve vreme seminara zbunjuje. Ponekad, iza moje 2 rečenice ispaljuje salve teksta, dok drugi put moju tiradu  prevodi sa par reči. U početku sam se nervirao oko toga ali sam odustao. Shvatio sam da je profesorska crta u njemu jača. Zabrinuo sam se kada sam shvatio da sam pokupio njegovu podštapalicu - exactly - je izgovarao uvek kada je kretao sa prevodom...

Svoju uspešnost na kraju seminara mnogi mere po ocenama koje su im polaznici dali na evaluacionom listu. Ja po broju onih koji su mi prišli da se slikaju. A prilaze gotovo svi. Shvatam da mi nije prišla ni jedna žena i panično vitlam film po glavi gde sam pogrešio, šta sam to rekao u prethodna 3 dana što je moglo izazvati ovakvu reakciju. I onda osmeh. Sve zajedno, krećući se na jedan vrlo specifičan način na koji se žene kreću u ovom delu sveta, polako, gotovo vukući noge po podu a ujedno njišući kukovima, prilaze mi. Ukazuju mi retku čast u ovom delu sveta, jedna po jedna mi prilaze i rukuju se samnom.

Zadovoljan.