Od pra čoveka pa do danas, izdaje su uvek iste, jednako bole i ostavljaju ožiljke u sećanju. Samo saznanje da me je neko izdao i pre vario pojačava u meni samokritičnost kojom napadam moju prostodušnu, lakovernu i da ljudima kroz emocije verujem uvek spremnu, prirodu. Uvek sam posle izdaja prolazio kroz katarzu samopreispitivanja i mučne korespodencije sa sveukupnim karakterom moje ličnosti. Nisam prezao ni od jedne moje mane, suočavao sam se sa njima, osuđivao i sebe i njih, i tražio načina kako da izađem iz svega i spasem ono malo časti i dostojansta koje sam verovao da imam. Često sam bio sklon da određene izdaje preuveličavam i za to da su se dogodile uglavnom sa još većim zadovoljstvom počnem pljuvati po sebi da zapamtim i da nikada više ne ulazim u kombinacije gde će postojati i najmanja mogućnost da me neko proda za tepsiju ribe. Mučno je živeti sa ljudima, a samoća je tako teška, jednom je neko rekao. Oprostio sam svima koji su me do sada izdali i ostavio ih na ...

U Somaliji vreme ima drugačiju dimenziju.  Ukoliko kažete da nešto počinje u 9.00 neće početi pre 9.30. Ukoliko počne i tada. Recimo, ja sam usvojio da je akademskih 45 minuta dovoljno. Naučen na neke drugačije odnose prema mojim predavanjima morao sam da se prilagođavam. Dođem na vreme. Čekam. Nerviram se. Onda shvatim da ne vredi ni to.  Nikada se nisam potrudio da saznam stvarne razloge zbog kojih kasne. Dovoljno mi je bilo što znam da ima mnogo opravdanih. Sistem gradskog prevoza ne funkcioniše. Kontrolnih punktova ima koliko hoćete po gradu a ona znače duže putovanje. Najbitnije – vremena ovde imaju svi na pretek.  Ukoliko dolazite da radite ovde prihvatite ovo i pre nego što krenete – biće vam mnogo lakše. I kao i svi stranci koristite skraćenicu TIA – This is Africa.  Tako vam ostaje 2.5 sata maksimum za prepodnevni rad jer morate dati i pauzu. Sebi i njima. Iako najavite da će ona trajati 15 minuta nikada to nije tako. Samo se negde izvuku i nestan...

Sve češće vikendom dolaziš u rodno selo. Sama u praznoj roditeljskoj kući, vraćaš se mislima na vreme kad je sve bilo lepše veselije i bolje. Kad si umesto sadašnjeg sećanja sredovečne i prosečno ostvarene žene, punim plućima živela zanos tek zapupele prve mladalačke ljubavi.  Na mnoga pitanja lamentirajući, dok koračaš sama starinski nameštenim sobama, tražiš odgovor.  Gorda i si i suviše i ponosna da potražiš pomoć od onog kog si volela, da ga zamoliš da kao saučesnik, kao sv edok i sabesednik svojom ispovešću, iskazom, unese svetlost u zamršeno i mračno klupko pitanja i klimavih odgovora koji se komešaju u tebi, da prekineš ovo sagorevanje u tihoj patnji.  Da otkriješ da je iskrena primljena i data ljubav večita u sećanju, da nikada ne nestaje, da ona samo menja oblik percepcije u tvojoj glavi i tada se sve neravnine u odnosima ljubavnika prosto same od sebe uglačaju do sjaja, a oni oslobođeni teskoba oradošćeni nastavljaju kroz život dalje

Ne volim da se fotografišem. Još manje volim da me fotografišu. Blicevi me tokom sesije čine nervoznim. Gubim koncentraciju. Isto kao i zvonjava telefona. No ovde bez toga ne može.  Prvo sam pokušao da ih oteram šalom koju sam maznuo Rambu. Slikanje je 5$. Odustao sam od šale kada sam shvatio da sakupljaju pare.  Zatim sam im rekao da nije dobro ni za moju ali ni sa njihovu sigurnost. To ih apsoluno nije interesovalo.  Potom sam im rekao da to nije po mom ugovoru i da neću da se slikam. Pokunjili su se kao dete kome nepravedno oduzmeš igračku. Na kraju sam popustio. Nisam brojao – ali danas ne manje od 10.  Šta oni rade sa tim i gde sve to završi – Boga pitaj.

Vlaga, jara, leto, praznina. Dosada mili kampom. Atmosfera u kampu je, barem meni, čudna. Sama činjenica da ste iza betonske ograde od 5 metara sa bodljikavom žicom, zatvoreni, pod stražom, odvojeni od ostatka sveta, sa ograničenom komunikacijom, dovodi do poremećaja u ponašanju. Mene neodoljivo podseća na ostrvo ali ne ono iz filma Mediteraneo na kome se slavi život već više na ono koje je opisao Meša Selimović. Možda i na ono naselje štrumpfova koje stalno čeka da ih napadne Gargamel. Nisam mislio da ću ja ovo napisati ali željan sam gradske svetlosti i gužve na mostu u Brankovoj. Iako su svi pod uticajem, valjda USA filmova, nasmejani i ljubazni, neka napetost je stalno prisutna. Možda je razlog što smo bez prestanka pod extreme alert – najvišem stepenu opasanosti. Taj crv u glavi, ta ideja da nešto može da pukne svakog trenutka i bez najave, vas pritiska. Primećujete to i na onima koji vas obezbeđuju. Sve dok ste u kampu, pričaju sa vama. Onog trenutka kada se kapija ...

Oni koji su bili na mojim predavanjima znaju da ne ručam ukoliko je ručak između sesija. Uspori me, postanem pospan i mozak ne radi onom brzinom kojom bih ja želeo. U to vreme obično se negde povučem kako bih napunio baterije za popodne.  Nisam od onih kojima prisustvo velikog broja ljudi prija, naročito ne velikog broja nepoznatih ljudi koji imaju šta da me pitaju.  Često sam zbog toga putujući od Istanbula do Afrike provodio po 7 i više sati ne progovarajuci ni reči više sa saputnikom , od po mom mišljenju potrebnih,  ma koliko on bio uporan.  Nisam od toga odustao ni ovde. Svi su otišli na ručak i ostao sam potpuno sam. Namestio sam se na dve stolice. I zaspao. Onim snom kada mozak vrti slike 150 na sat a vi niste sigurni kada se probudite da li je to bio samo san.  Osetio sam dodir po ramenu.  Jagodicama prstiju.  Dodir kojim vas malo dete pipa po licu ispitujući ko ste.   Ili noćni dodir nekog ko vas voli.  Ili dodir majke kad...

Kamp First thing first. Za strance Mogadišu je podeljen na samo dve zone. Zelenu koja obuhvata pojas oko samog aerodroma. Sve ostalo je crvena u koju se ne ide a ukoliko već morate da idete potrebne su posebne posebne mere obezbeđenja.  Nema mnogo slobodne zemlje u zelenoj zoni oko aerodroma jer je ovaj sa jedne strane naslonjen na more. Tu su odvajkada smešteni UN i mnogo drugih međunarodnih organizacija. Sa druge strane odmah počinje grad, kuće, kućice i nekoliko hotela. Zato i nema mnogo kampova u zelenoj zoni. Samim tim – zakonom ponude i potražnje cene su se stabilizovale na nekom nivou od 200$ dnevno za smeštaj i ishranu. Kamp inače ne birate toliko po opremljenosti već po stepenu sigurnosti koju pruža i ekipi koja ga obezbeđuje. Naravno, svaka vožnja po gradu dodatno košta jer koristite blindirani automobil sa vozačem i pratiocima u kome sedite sa pancirom na sebi. Ispred vas je auto sa obično 6 lokalaca naoružanih kalašnjikovima i druga ekipa koja vam čuva leđa – od 4...

On Thursday morning, Donald Trump upped the ante in his ongoing back and forth with Hillary and Bill Clinton by releasing  this Instagram video  detailing some of the lowest moments for the former first family and their friends. Monica Lewinsky. Anthony Weiner. Bill Cosby! All overlaid on  Hillary Clinton's famous assertion in China in 1995  that "human rights are women’s rights and women’s rights are human rights." The video, which as of this writing already had almost 7,000 "likes" on Instagram, will undoubtedly get extended airtime this afternoon and tonight on cable television. And it will force the Clinton campaign to respond in some shape or form - which she did, sort of,  via Twitter  Thursday afternoon. Unlike many of Trump's other fights — over John McCain's POW status, Megyn Kelly, Fox News — attacking the Clintons is a conventional — and smart — strategy in a Republican primary. Hillary Clinton is deeply unpopular among self-...

Otključavam i ulazim. Izuvam se iako znam da se neću dugo zadržati.  Navika. Prvo u kupatilo. Četkica za zube, parfem, deo. Zatim orman. Veš, majice, gardaroba. Sve bi moglo stati u jednu veću kesu za đubre. Koliko će mi kesa trebati da spakujem uspomene? Jevr. 13:5

Kako sam stigao dovde? Nekada davno pre nego što je izmišljen internet Mika Antić je napisao: ’Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili a na drugi nas teraju. Od koje ste vi vrste?’  Naravno da ovo nisam pročitao u knjizi već na FB, TW ili Insta – ne mogu da se setim gde. Kada bi mogao da ustane iz groba ko zna šta bi sve rekao Mika shvatajući da je jedan od najcitiranijih na mrežama. I verovatno bi, kada bi nas video sve zajedno kako samo gledamo u telefone, zanemeo i prestao da piše.   Nenadano sam otvorio oči i shvatio da mi je jedan od dva telefona uvek u ruci.  I da skrolujem.  I da gledam u fotografije prenemaganja nekih nesrećnih ljudi koji glume da su srećni.  I da ljudi kojima se život raspada dele lekcije na netu o tome kako ga treba živeti. I da skačem sa profila na profil i sa mreže na mrežu. I da skidam neke slike.  I da lajkujem, hajdujem i banujem kako reče u jednom od mojih prošlih života Žaki. I da non stop ...

Try taking the Smartphone Compulsion Test, developed by Dr. David Greenfield, founder of the Center for Internet and Technology Addiction and psychiatry professor at the University of Connecticut School of Medicine. Just circle the questions that apply to you.  1. Do you find yourself spending more time on your mobile or smartphone than you realise? 2. Do you find yourself mindlessly passing time on a regular basis by staring at your mobile or smartphone?  3. Do you seem to lose track of time when on your mobile or smartphone?  4. Do you find yourself spending more time texting, tweeting, or emailing as opposed to talking to people in person?  5. Has the amount of time you spend on your mobile or smartphone been increasing?  6. Do you wish you could be a little less involved with your phone?  7. Do you sleep with your mobile or smartphone (turned on) under your pillow or next to your bed regularly?  8. Do you find yourself viewing...

Bilo je tu svega između nas dvoje.  Uvek mi je bilo žao što nismo razumniji.  Ili smireniji.  Ili što smo prestali da slušamo jedno drugo.   Nedavno, stvarno nedavno, sam shvatio da smo podešeni tako da ne vidimo dobro i ono što nam se dopada, već samo ono čime nismo zadovolj ni, ono što bismo da menjamo.  Hoću tu situaciju da prekinem ali ne znam kako. Jevr. 13:5

Was I wrong about rallies? As a political consultant who worked around the world, I long down-played the importance of mass-demonstrations, viewing them more as flashes in the pan than enduring movements. But looking at a photo of 200,000 Czechs in the streets of Prague this morning, I’m questioning my old thinking. Around the globe, I diminished rallies. In Rwanda in 2017, I sheepishly watched on television from the safety of my hotel room as millions of feet pounded the earth in the country’s north in support my client’s opponent, hoping it was just a regional thing (it wasn’t, my client was decisively defeated). In Bosnia in 2018, I tried to come up with ways to let some of the air out of the balloon that had spilled over and have tendency to expode in violence on the streets of Banjaluka. Several times, I watched demonstrations into the former Soviet countries of Ukraine and Georgia that shook those governments. Maybe this had something to do with my prejudice. It is easy to ...

As a political strategy firm that specializes in political and advocacy advertising, it is a consistent challenge to keep strategy as a primary consideration in a campaign. A variety of political concerns, such as creative and budget, can distract and even overshadow the pursuit of long-term and short-term strategic goals. Campaign tactics should compliment good strategy not impede it. Having clear defined go als can make a big difference. Why is campaign strategy so important? Campaign strategy is the roadmap to success. Your campaign will be lost without a good strategy. A good strategy is a team effort- not a solitary endeavor. Take the time for real collaborative input to piece together a winning strategy with your team and political strategy firm. What are your short-term and long-term strategic goals? Being able to balance strategy with good campaign tactics to reach voters matters a great deal, and can make a big difference in the outcome of your campaign. Don...