Slećem u Ugandu... Na aerodromu Entebe me čeka scena kao iz filma 'Variola vera'. Neki sav zamotan, pregleda iscrpan formular gde sam popunio svoje kretanje u poslednja 3 meseca. Prska me nekim čudom, udara mi pečat na papir. Odlazim kod sledećeg koji mi meri temperaturu... Gleda me pažljivo...Netremice. U oči. Izdržavam pogled kao svaki pravoverni. Pušta me na imigraciono. Tek tu progovaram sa nek im... Slećem u Beograd. Izlazim iz aviona i 2 mlada policajca svima pregledaju pasoše. Ovlaš. Pitaju me odakle sam došao. Rekoh Istanbul. U trenutku kada mi je pružao pasoš ja kažem - ali sam pre toga bio u Ugandi. Malo mu se lice trznulo pa viknu, kao u zavičaju, iz sveg glase nekome: Evo ga jedan tvoj. Prilazi mi službenik, fin neki čovek. Uzima pasoš od policajca i kaže mi da ga sačekam. Odlazimo na neki šalter gde popunjava formular. Kaže - moram da se javim u Zavod za javno zdravlje... Rekoh - u Ugandi nema ebole. Kaže - znam ali je sad takav zakon. Pušta me među sav onaj svet ...

1. Dal' sam po š 'o ili do š 'o Polazim na aerodrom. Pome š ana ose ć anja. Nije mi prvi put da odlazim u subsafarsku Afriku... Prvi put mi je da odlazim u zemlju gde me do č ekuje body gard na aerodromu. Istanbul - prvo u Starbuck. Srednji soja latte. Posle toga odlazim, kao i uvek kada imam vi š e od 2 sata vremena izme đ u letova u lounge. Ima ih mnogo i samo je pitanje gde je najmanja gu ž va. Sme š tam se u jedan koji ima sedi š ta kao u prvoj klasi, odli č an net i dobar izbor hrane. Najbitnija stvar - blizu je terasa na kojoj mo ž e da se pu š i. Nakon nekoliko sati prozivaju moj let. Boing 737 - 800. Fasciniran sam avionima Turkish airlines. Novi, moderni sa izuzetnom uslugom i hranom. Vreme do Addis abebe provodim gledaju ć i filmove koje nisam stigao da vidim u Srbiji. Terminal 1... Otvoreni plamen za kuvanje kafe Addis - problem sa vizom iako su me Ameri uveravali da ga ne ć e biti. Razmak izmedju letova je vi š e od 8 sati pa ima...