Zašto je ponekad kamikaza najvažniji kandidat na izborima

  

Mislim da javnost, analitičari, novinari i politički komentatori uglavnom postavljaju pogrešno pitanje kada pričaju o kamikaze kandidatima. Umesto: „Može li on da pobedi?"  pravo pitanje glasi:: „Šta se njegovom kandidaturom postiže?"

 

U kampanjama koje pratim već skoro tri decenije, fenomen kamikaza kandidata/stranke/pokreta/grupe građana se stalno ponavlja i gotovo uvek se pogrešno tumači. Oni nisu sinonim za ljude željne pažnje koji nemaju šansu na izborima. Mnogo češće to je izuzetno bitna stavka u pobedničkoj izbornoj strategiji.

U nesavršenim izbornim sistemima kakvih na Balkanu, i ne samo na Balkanu, ima u izobilju ovaj model funkcioniše precizno kao najbolji švajcarski sat. 

Za priču o kamikaza kandidatima sam se zainteresovao posle gledanja dokumentarnog filma ‘The Big Hack’ koji još uvek može da se odgleda na Netflixu. U njemu se, relativno kratko, spominju izbori na Trinidad Tobagu i pokretu ‘Do So’ koji su još 2010-te obrnuli ovu igricu. O čemu se zapravo radi? Klasičan kamikaza kandidat je vidljiv: nalazi se na listiću, ima ime ili stranku / pokret koji ga podržavaju, izlaže se napadu drugih učesnika u izborima. ‘Do So’ je tajno osnovala vladajuća stranka na savet čuvenog Cambridge analytics. Istraživanja su im pokazivala da će izgubiti izbore ukoliko mladi izađu na njih u većem broju. ‘Do So’ nije imao kandidate niti listu. u trci već je kampanjom protiv izlaska na izbore gurao celu mladu generaciju da iz trke izađe, tj da izbore bojkotuju ili ponište listić.

Glas se u ovom slučaju oduzimao kroz bojkot samog izbornog procesa a ne kroz kamikaze kandidata. Ovaj način je mnogo jeftiniji: nema kandidata niti liste kojima moraš da plaćaš kampanju, nema rejtinga koji se brani, nema traga koji se može pratiti jer pokret nestaje praktično u izbornoj noći.

A „svi su isti, nemoj da glasaš / poništi listić“ jedna je od najstarijih kamikaze parola našeg regiona koju smo mi iskusili tokom drugog kruga predsedničkih izbora 2012-te godine. Zaključak da li je pokret ‘belih listića’ kod nas nastao spontano ili je neko znao taktiku koju je vlast na Trinidadu napravila samo dve godine ranije ostaviću vama. 

 

Podelimo, odmah na početku radi jednostavnijeg razumevanja, kamikaze na dve glavne grupe koje se pojavljuju na izborima.

Satelitske / manjinske liste: Tokom izbora na različitim nivoima pojavljuju se liste za koje opozicija ali i analitičari sumnjaju da su formirane uz logističku ili finansijsku pomoć vlasti. Njihova najčešća uloga je rasipanje upravo opozicionih glasova a ne prelaženje cenzusa. Ukoliko ga još i pređu sreći nema kraja. 

Predsednički kandidati: U trkama za predsednika u gotovo celom svetu, redovno učestvuju i kandidati koji nemaju nikakve šanse za pobedu, već služe ili za potpunu kontrolu biračkih odbora ili kao takozvani ‘attacking dog’ ali i ‘džakovi za udaranje’. Njihova jedina uloga tokom kampanje je da skreću pažnju sa glavnih političkih tema i protivnika.

 

Neki se neće složiti ali po meni najčuveniji kamikaze kandidat u svetu je Berni Sanders (SAD) koji je decenijama izlazio na crtu nepobedivim političkim protivnicima sa mnogo više para i podrške. Njegove kandidature za predsednika SAD unutar Demokratske stranke, iz pozicije nezavisnog demokratskog socijaliste, često su opisivane kao ’kamikaza’ kampanje čiji je cilj bio pomeranje fokusa debate na levo, a ne nužno osvajanje vlasti.

U političkoj istoriji Srbije ali i regiona, titulu najpoznatijeg kamikaza kandidata ubedljivo nosi Luka Maksimović, javnosti poznatiji kao njegov alter-ego Ljubiša Preletačević Beli. On je na predsedničkim izborima 2017. godine izveo najpoznatiji i svakako najuspešniji politički ’kamikaza’ poduhvat na Balkanu, svesno ismevajući politički sistem. Za razliku od tradicionalnih političara koji se bore za moć, Maksimović je kreirao lik Belog sa ciljem da potpuno obesmisli političku scenu Srbije. Uleteo je u trku bez budžeta, infrastrukture i ozbiljnog programa, vozeći se u beloj kočiji, obučen u belo odelo, obećavajući biračima kule i gradove, posao u fabrici svemirskih brodova i otvaranje mora u Mladenovcu. Njegova "kamikaza" misija je uspela u potpunosti jer je osvojio skoro 350.000 glasova (9,56%) i završio kao treći na izborima, ostavivši iza sebe brojne iskusne i dugogodišnje političare sa mnogo većim budžetom. Nakon izbora, izmišljeni lik Belog je (ne znam da li je bilo planirano), politički "nestao", jer mu stvarna vlast nikada nije ni bila cilj, već ismevanje sistema.

 

Borislav Pelević (Predsednički izbori 2002 i 2004) je klasičan primer stranačkog vojnika koji svesno prihvata ulogu kamikaze zbog opstanka partije. Kandidovao se na predsedničkim izborima u trenucima kada je rejting stranke bio u slobodnom padu, svestan da nema nikakve šanse protiv tadašnjih kandidata DOS-a i Vojislava Šešelja na drugoj strani. Međutim on je postigao ono što je hteo, bio je politički štit kako bi stranka ostala vidljiva u medijima, žrtvujući sopstveni politički rejting (osvajao je tek između 1% i 3% glasova). Na kraju nije u tome uspeo jer je ubrzo došlo do gašenja partije i njenog utapanja u druge opcije.

 

 

Kako je evropski put sada na agendi većine stranaka u regionu danas političkim kamikazama možemo nazvati lidere malih građanskih ali i izrazito desničarskih stranaka i pokreta. Oni svesno izlaze na izbore sa temama koje u tom trenutku nemaju većinsku podršku birača (poput bolnih ekonomskih reformi, priznanja nezavisnosti Kosova ili uvođenja sankcija Rusiji), svesno srljajući ispod cenzusa samo da bi njihova ideja dobila minut prostora na televiziji.

 

Šta kaže politička teorija kakvi sve kamikaze kandidati postoje:

Kandidat rušilac

Postoje teme koje glavni favoriti, (kandidat ili stranka) ne smeju da otvore tokom kampanje. Previše je skupo u procentima podrške. Previše je negativno i prljavo. Ozbiljna kampanja ne može da radi ono što rušilac radi svakodnevno kako bi privukao pažnju na sebe.

On preuzima ulogu koju ima artiljerijska priprema u ratovima: izvlači kompromitujuće narative, napada tamo gde se napad ne očekuje, pomera granice prihvatljivog u normalnim kampanjama. Taj prostor se u kampanjama ne otvara sam od sebe.

Logika je jednostavna: ‘Ja uzimam na sebe svu negativu. Ti ostani onaj koji donosi dobre vesti i smiruje strasti.’

 

Kamikaza rasipač glasova

Kamikaze kandidat ne treba da osvoji mnogo glasova iz ugla onoga kome on odgovara. Obično je dovoljno 2% do 5% ali uzetih baš od pravog protiv kandidata, u pravom trenutku, i u pravom gradu.

Zbog toga se kao kamikaza kandidat uvek bira onaj koji ideološki najviše liči glavnom protivniku: sličan jezik, slična grafička rešenja, slično biračko telo. Zadatak mu je da baš ’našem’ glavnom suparniku oduzme glasove.

‘Protivnik režima’ koji uzima glasove opoziciji. ‘Patriotski’ kandidat koji odvlači desne, nacionalističke glasače. ‘Građansta’ koji slabi centar i zelene.

Ukoliko pažljivo pratite političku scenu u regionu videćete da svi oni već postoje. I svi su veoma aktivni.

 

Kamikaza ‘attacking dog.’

Dok pravi kandidat vodi pozitivnu kampanju i pokušava da ostane izvan sukoba, neko drugi umesto njega je na ’tamnoj strani meseca’.

Attacking dog provocira ali i apsorbuje udare. On pravi buku i troši energiju, vreme i novac protivnika na pogrešne stvari.

Zapamtite: ovi kandidati i njihove kampanje nisu slučajnost a još manje improvizacija. Ovo je vrhunska podela rada, bazirana na istraživanjima i fokus grupama u odličnoj, profesionalno izvedenoj kampanji.

U regionima sa izuzetno polarizovanim biračkim a samim tim i medijskim prostorom, a toga na Balkanu ne nedostaje, ovaj model je najčešći.

 

Kamikaza trenutni gubitnik

Nekada se kandidat svesno žrtvuje. On pravi kampanju ne za izbore koji su prvi u nizu već za sledeće.

Njegova kampanja pre svega testira poruke koje još nisu zrele za većinsko biračko telo. Mnogi pokreti koji danas vladaju u regionu počeli su upravo ovako. Izgubili su prve, pa i druge izbore. Pobedili su iz trećeg puta.

 

Viralni kamikaza

Ovo je najnovija pojava, politički proizvod novog doba i ere društvenih mreža i poznavanja njihovog algoritma.

Njegova snaga nije infrastruktura. Nije stranka, nije terenski rad, nisu odlični lokalni odbori. Njegova snaga je viralnost i konflikt na mrežama često uz preterivanje kojim se sakupljaju lajkovi.

Takav kandidat i njegova kampanja žive od algoritma. On nema program već proizvodi skandale kao glavni sadržaj na svojim profilima. Glavna želja mu je da pretvori izbornu kampanju u reality format. Gotovo nikada ne pobedi ali to mu i nije cilj. Njemu je dovoljno da skrene pažnju na sebe, promeni narativ drugih i iscrpi protivnika.

U okruženjima u kojima je medijski prostor, pre svega na društvenim mrežama, ionako pretrpan, a svakako emocionalno pregrejan, efekat ovakve kampanje ima neproporcionalno jak uticaj na sve birače.

 

Zašto danas moramo više pratiti kamikaze kandidate nego pre dvadeset godina?

Još uvek verujem da su u političkim kampanjama izuzetno bitne teme: ekonomija, infrastruktura i socijalna pitanja. Za razliku od mene mnogi političari misle da su društvene mreže čarobni štapić koji će im progurati kampanju ka pobedi. Neće jer nas iskustvo uči da izbore dobija teren. Lokalni odbori. Razgovor sa biračima. Disciplina u prenošenju poruke.

Doduše sa rastom uticaja društvenih mreža moramo biti mnogo pažljiviji jer jedan viralni konflikt može redefinisati celokupni narativ svih kandidata koji učestvuju u izbornom procesu. Ukoliko se to desi mali pokret / stranka / kandidat mogu biti strateški izuzetno bitni za formiranje vlasti.

Kamikaze kandidat ne mobiliše glasove racionalnog birača. On pokušava da kod iracionalnih, često manje obrazovanih, pokrene pre svega bes i identitetsku paniku, praćenu narativom o izdaji nacionalnih interesa. 

Takav kandidat nema program već se igra najdubljim emocijama. Što su te emocije jače to bolje za njegovu kampanju. I dok ’normalni’ kandidat govori o budžetu, korupciji, reformama i EU integracijama, kamikaza kandidat priča o tome ko je izdajnik, ko je lopov, i ko nije dovoljno naš. Ponekada se na to doda i anti vakserski, ili ravnozemljaški narativ i eto maksimuma pažnje.

 

Kada analizirate ove kandidate predlažem vam da sebi postavite nekoliko pitanja: Da li razbija neku koaliciju? Da li gura protivnika u grešku? Menja li glavni narativ kampanje? Polarizuje li birače? Da li njegova negativna kampanja spušta izlaznost? Uvodi li temu koje ranije nije bilo?

Ukoliko je odgovor na bilo koje od ovih pitanja DA, on je nameru ostvario. Na kraju izbornog ciklusa verovatno bez ijednog osvojenog mandata.

Pre nego što krenete u ovakvu kampanju dobro razmislite jer one imaju cenu koja nije mala za demokratije u razvoju. Dugoročno gledano one dovode do toga da se izbori pretvore u permanentni verbalni rat ali i sužavaju prostor za normalnu politiku.

Mediji ali i birači postaju zavisni od konflikta jer svaka sledeća kampanja mora biti intenzivnija od prethodne. Svaki „kamikaza" mora biti ekstremniji od onog pre njega. I onda, jednog dana, pojaviće se onaj najekstremniji koji nam neće biti čudan i opasan za društvo jer sve što je do juče bilo nenormalno postaje normalno.

U trenutku kada konflikt postane naša svakodnevnica prestaje da bude važno ko je najsposobniji kandidat. Važno je samo čiji izborni štab najbolje upravlja besom, strahom i pažnjom. A pregledi i lajkovi na mrežama dobro dođu.

Po meni to nije politika. To je zamena nečim drugim. Mnogo opasnijim nego što izgleda na prvi pogled. 

 

Problem opozicije nije Vučić. Problem je što oni imaju 10 lidera i nijednog.

Dve strategije borbe protiv dominantne vlasti

U političkim sistemima u kojima u kojima su jedna stranka ili lider dugo na vlasti, opozicija se suočava sa ključnim pitanjem strategije: kako se organizovati da pobedite? Odgovor na to pitanje nije ni jednostavan ni univerzalan, on zavisi od izbornog sistema, političke kulture, medija i, možda najvažnije, koliko ste ušli biračima u glavu i srce. 

Mađarska i Srbija su dva slučaja koja nude različite odgovore na isto pitanje. U Mađarskoj se poslednje dve godine profilisala nova politička snaga — TISZA, predvođena Peter Mađar — koja pokušava da objedini gotovo celokupno opoziciono biračko telo pod jednim krovom. Nasuprot tome, u Srbiji opozicija već godinama funkcioniše kroz više stranaka i povremene koalicije, bez dominantnog aktera koji bi privukao većinu nezadovoljnih birača.

Ova razlika nije samo organizaciona. Ona direktno utiče na izborni rezultat, psihologiju birača i — možda najvažnije — na percepciju realnosti: da li promena vlasti izgleda kao nešto moguće ili kao apstraktna nada.

 

Model TISZA: koncentracija opozicije u jednoj stranci

Da bismo razumeli šta TISZA predstavlja, korisno je podsetiti se šta joj je prethodilo. Na mađarskim izborima 2022. godine, šest opozicionih stranaka — od zelenih do desničara — udružilo se u jednu koaliciju pod zajedničkim kandidatom Péterom Márki-Zayem. Bila je to široka, ideološki heterogena formacija, zamišljena kao jedina logična alternativa FIDESZ-u. Rezultat je bio porazan: Orban je pobedio sa dvotrećinskom većinom, a koalicija se raspala gotovo odmah nakon izbora.

Lekcija koju je taj poraz nudio nije bila „opozicija treba da se razjedini", već nešto suptilnije: koalicija bez jasne poruke i bez lidera ne mobiliše birače — ona samo simulira jedinstvo.

TISZA je pokušala nešto drugačiji model. Péter Mađar, koji je napustio FIDESZ i počeo da govori o korupciji unutar sistema, formirao je stranku koja nije koalicija partija, već jedinstven politički projekat. Ono što čini TISZU zanimljivim slučajem nije samo njen izbor da bude jedna stranka umesto koalicije — to je politička drama koja je prethodila tom osnivanju. On nije iznikao iz opozicionih redova već iz srži sistema. Ta činjenica mu daje kredibilitet koji opozicioni veterani teško mogu da kupe.

Suština TISZA modela je u koncentraciji političke energije. Umesto da se opozicioni glasovi rasipaju između nekoliko stranaka, od kojih mnoge ne prelaze izborni prag, oni se sabiraju na jednom mestu. Time nastaje jasna binarna dinamika: vlast ili opozicija. FIDESZ ili TISZA. Sad ili nikad. Orban ili Mađar.

Ovaj model ima nekoliko ključnih karakteristika koje ga čine efikasnim u uslovima dominantne vlasti:

Personalizacija politike. Lider postaje centralna figura političke promene. Birač ne mora da razume platformu, ne mora da zna razliku između programa dve opozicione stranke — mora samo da prepozna lice promene. U medijskom prostoru koji je pod kontrolom vlasti, jedna prepoznatljiva figura lakše prodire nego više nekoordinisanih glasova.

Jednostavna poruka. Kampanja se svodi na binaran izbor: da li želiš promenu ili ne? Ta jednostavnost nije naivnost — ona je kalkulisana strategija. Komplikovane koalicione poruke gube se u buci; jasna alternativa ostaje.

Smanjenje fragmentacije. Birač nema dilemu između više opozicionih opcija. Nema bojazni da će glasati za „manju" stranku koja neće preći prag, ili da će se glasovi „rasuti".

Brza mobilizacija. Pokretima je lakše izgraditi energiju i momenat nego koalicijama. Jedna stranka može da komunicira kohezivno, da reaguje brzo, da gradi narativ bez internih kompromisa koji usporavaju sve.

Važno je naglasiti: TISZA formalno nije koalicija. Ona funkcioniše kao stranka, ali sa učinkom koji prevazilazi klasičnu partijsku organizaciju — ona okuplja birače različitih ideoloških profila jer je njena kohezivna sila više antiorbánizam nego zajednička ideologija. To je njena snaga, ali i, kao što ćemo videti, njena potencijalna slabost.

Srpski model: koalicije i trajna fragmentacija

Za razliku od mađarskog slučaja, opozicija u Srbiji funkcioniše kroz model koji bi se mogao nazvati koordinisanom fragmentacijom. Postoji više stranaka, više blokova, više lidera — i povremeni pokušaji da se to udruži u predizborne koalicije.

Politički pejzaž srpske opozicije grubo se može podeliti na nekoliko blokova: građansko-liberalni centar, stranke desno orijentisanog profila, zeleni i lokalni pokreti, i razne centrističke opcije koje se teško svrstavaju. Svaki od ovih blokova ima svoju glasačku bazu, svoju organizacionu strukturu i — što je ključno — svoje lidere koji nisu skloni da ustupe prostor.

Srbija ima dugu tradiciju višepartijskog sistema koji je, međutim, u uslovima Vučićeve dominacije izgubio deo svog demokratskog smisla. Opozicija učestvuje na izborima, prolazi u skupštinu, ali retko uspeva da kreira osećaj da je promena vlasti realistična opcija, a ne samo performativna ambicija.

Ključni problem srpskog modela nije nedostatak ideja ili lidera sa legitimitetom. Problem je matematika glasova i psihologija birača. Kada se opozicioni glasovi rasipaju između pet, šest ili sedam opcija, vlast ne mora da osvoji apsolutnu većinu — dovoljno joj je da bude konsolidovanija od protivnika.

Karakteristike srpskog opozicionog modela odražavaju te strukturne izazove:

Višestruko liderstvo. Nema jednog dominantnog opozicionog lidera koga bi birač odmah asocirao sa alternativom vlasti. Svaka stranka ima svoje lice, svoju priču. To može biti prednost u ideološkom smislu — ali je politički hendikep u uslovima u kojima se medijski prostor mora osvajati.

Ideološka raznolikost. Teže je ujediniti stranke koje se ne slažu ni u osnovnim vrednosnim pitanjima. Koalicioni sporazumi zahtevaju kompromise koji često slabe sve uključene strane — i programski i perceptivno.

Komplikovana komunikacija. Koalicioni poruku mora da zadovolji više partnera. To rezultira porukama koje su dovoljno opšte da ne vređaju nijednog koalicionog partnera — i dovoljno prazne da ne mobilizuju birača.

Rasipanje glasova. Stranke koje ne prelaze izborni cenzus odnose glasove koji se ne konvertuju u mandate. U sistemu u kome vlast ima konsolidovanu bazu, svaki izgubljen opozicioni glas je asimetričan gubitak.

Psihologija birača: ključna razlika koja se ne vidi u programima

Jedna od najvažnijih razlika između ova dva modela nije organizaciona, ni ideološka — ona je psihološka.

U situacijama dugoročne dominacije vlasti, birači koji žele promenu suočavaju se sa nečim što se u bihevioralnoj ekonomiji zove „problem koordinacije". Svako pojedinačno želi promenu, ali niko ne želi da glasa za opciju koja će izgubiti. Rezultat je samoisipunjavajuće proročanstvo: jer niko ne veruje da promena može da se dogodi, malo ko se mobilizuje, i promena se zaista ne dogodi.

TISZA u Mađarskoj — svesno ili ne — adresira upravo ovaj problem. Kada postoji jedna jasna alternativa sa realnom šansom za uspeh, birač koji do sada nije izlazio na izbore ili je glasao taktički, dobija razlog da se angažuje. Osećaj da „moj glas nešto menja" je preduslov mobilizacije.

U Srbiji, ta dinamika je kompleksnija. Birač se suočava sa pitanjem: „Ko je zapravo najjača opoziciona opcija?" i „Da li moj glas odlazi u pravu ruku, ili finansiram stranku koja neće preći prag?" Ta nesigurnost ima direktne posledice:

• Apstinencija — birač koji ne veruje da promena može da se dogodi, ne izlazi na izbore.
• Taktičko glasanje — birač glasa za „najvećeg" opozicionog aktera, čak i ako ideološki bliži nekoj manjoj opciji, jer se plaši rasipanja glasa.
• Demobilizacija — energija koja bi mogla da se kanališe u kampanju razvodnjava se kroz interne debate o tome ko je „pravi" opozicioni lider.

Upravo ta psihološka dinamika — ne samo organizaciona struktura — čini razliku između percepcije opozicije kao realne alternative i percepcije opozicije kao simboličnog otpora bez šanse za pobedu.

Strukturne prednosti i slabosti TISZA modela

TISZA model nosi konkretne prednosti u izbornoj aritmetici. Efikasnost korišćenja glasova je veća: svi opozicioni glasovi idu na jedno mesto, čime se povećava šansa za pobedu čak i u sistemima koji nagrađuju konsolidovane pobednike. Kampanja je lakša za razumevanje: birač zna za koga glasa i zašto. Jedan lider i jedna lista lakše dominiraju javnim prostoru, čak i u medijskom okruženju koje nije naklonjeno opoziciji.

Međutim, model nosi i ozbiljne rizike koji su često zanemareni u entuzijazmu oko pojave novog političkog pokreta.

Prevelika zavisnost od lidera. Ako lider izgubi kredibilitet — zbog skandala, grešaka ili jednostavno demografskog starenja biračkog tela — cela politička konstrukcija može da se uruši. Stranke preživljavaju lidere. Pokreti izgrađeni oko ličnosti — retko.

Ograničen ideološki identitet. Stranka koja pokriva spektar od centar-levice do centar-desnice nema jasnu ideološku platformu. To je prednost u fazi mobilizacije — ali hendikep kada treba da se vladá i kada ideološke razlike postanu relevantne.

Nezadovoljstvo manjih aktera. Svaki politički prostor koji „usisa" jedna stranka, prostor je koji je oduzet od postojećih aktera. Stranke koje se marginalizuju TIZINIM rastom ne nestaju pasivno — one mogu da reaguju kontraproduktivno, napadajući novu stranku umesto vlasti.

Institucionalni razvoj. Brzi usponi u politici retko koincidiraju sa izgradnjom robustnih institucija unutar stranke. Ako TISZA uspe, pitanje je ima li dovoljno organizacione dubine da bi mogla da vladá — a ne samo da pobedi.

Prednosti srpskog modela: što ga čini otpornim

Uprkos svim slabostima, srpski model višepartijske opozicije nije bez vrednosti. Politički pluralizam koji on čuva nije samo forma — on odražava realnu raznolikost srpskog društva. Stranke sa jasnim ideološkim profilom grade dugotrajniju lojalnost kod svojih birača nego amorfni pokreti.

Takođe, fleksibilnost koalicionog modela omogućava različite konfiguracije u zavisnosti od izbornog nivoa. Ono što ne funkcioniše na parlamentarnim izborima, može biti efektivno na lokalnim — gde su tereni manji, lica poznatija i ideološke razlike manje odlučujuće.

Konačno, postoji argument o otpornosti: sistem koji ne zavisi od jednog lidera, teže se urušava.

Može li se TISZA model primeniti u Srbiji?

Teorijski — da. Praktično — uz ozbiljne prepreke.

Da bi se u Srbiji pojavio „TISZA scenario", morao bi da se ispuni niz uslova koji su danas daleko od samorazumljivih.

Pre svega, potrebno je pojavljivanje novog lidera koji nije vezan za prethodne opozicione sukobe i koji može da privuče poverenje birača van matičnih stranačkih baza. Magyar je bio iznenađenje upravo zato što nije bio „opozicionarski tip" — bio je iznutra, pa je prelaz bio dramatičan i medijski privlačan.

Zatim, potrebno je stvarno prelivanje biračkog tela — ne samo simbolično unifikovanje stranačkih aparata, već premeštanje glasača iz jedne kišobran-organizacije u drugu. To se ne može dekretovati; mora da se zaslúži.

Treći, i možda najteži uslov, je spremnost postojećih stranaka da se povuku ili preuzmu podređenu ulogu u novom projektu. Stranke retko pristaju na sopstvenu marginalizaciju, čak i kada intelektualno razumeju da je to strateški ispravno. Ego, karijere i organizacione inercije su moćniji od apstraktnih stratuma strateškog razmišljanja.

Četvrti uslov je jasna poruka koja može da prodre kroz medijski šum i da ponudi binaran izbor birački demobilizovanim građanima.

Bez sva četiri uslova, „TISZA scenario" u Srbiji ostaje zanimljiva teorijska mogućnost — ne operativni plan.

Ključna distinkcija: jedinstvo nasuprot koordinaciji

Suštinska razlika između ova dva modela može se formulisati precizno: mađarska opozicija pokušava da bude jedna politička snaga. Srpska opozicija pokušava da se koordinira kao više snaga.

Ova razlika nije samo semantička. Ona determiniše kampanju, poruku, mobilizaciju i — na kraju — izborni rezultat.

Koordinacija pretpostavlja da svaka strana zadržava svoju autonomiju i pristaje da sarađuje tamo gde im se interesi poklapaju. To je racionalan aranžman, ali u politici, racionalnost nije uvek ono što pokreće birače. Birači se pokreću osećajem, narativom i osećajem da je promena moguća.

Jedinstvo — ili bar ubedljiva iluzija jedinstva — stvara taj osećaj. Koordinacija ga ne stvara nužno, posebno kada je vidljivo da koordinacija puca po šavovima.

Zaključak: percepcija kao politička realnost

Primer TISZE pokazuje da u sistemima sa dominantnom vlašću opozicija može — pod određenim uslovima — da odgovori koncentracijom političke energije u jednoj organizaciji. Taj model ima svoju cenu: ideološku nedorečenost, zavisnost od lidera, potencijalne interne tenzije. Ali ima i svoju nagradu: matematički i psihološki efikasnije korišćenje opozicionih resursa.

Srpski model oslanja se na saradnju više aktera i čuvanje pluralizma. Ima smisla u dužem vremenskom horizontu i u ideološki kompleksnijim sredinama. Ali u kratkom roku, u borbi za vlast u uslovima medijske i institucjonalne neravnoteže, njegova efikasnost je ograničena.

Koji model je uspešniji zavisi od konteksta. Ali jedno ostaje jasno: u sistemima sa jakom vlašću, ključni resurs opozicije nije samo program — to je sposobnost da se organizuje na način koji biračima deluje kao stvarna alternativa, a ne kao moralni apel bez šanse za pobedu.

Razlika između TISZE i opozicije u Srbiji nije samo strukturna. Ona je perceptivna. A u politici, percepcija snage odlučuje jednako kao i realna snaga — ponekad i više.

Tekst je deo serije analiza o reformama izbornog zakonodavstva i organizaciji opozicije u Srbiji.

 

Konjica protiv mitraljeza: kako se gube kampanje u Srbiji

Zašto mnogi političari vode kampanje kao da je 1995, a ne 2026 i šta trideset godina rada na terenu uči o razlici između galame i hirurške preciznosti

 

Kada je tokom Prvog svetskog rata britanska konjica u više navrata pokušavala da izvodi klasične juriše na mitraljeska utvrđenja, mnogi oficiri su i dalje verovali da će hrabrost, disciplina i masa ljudi probiti front. Nisu razumeli da se tehnologija ratovanja promenila. Da ne pobeđuje onaj ko ima više ljudi na konjima, niti onaj ko izgleda impresivnije na bojnom polju. Pobeđivao je onaj ko je prvi razumeo da je tehnologija promenila pravila igre.

 

Istorija je puna takvih trenutaka. Generala koji su izgubili ne zato što nisu bili hrabri, već zato što su novoj epohi pokušavali da pobede starim alatima.

 

Isto se danas dešava u političkim kampanjama.

Mnogo godina u kampanji: šta sam naučio

Posle više od dvadeset pet godina rada u kampanjama širom Evrope, Afrike, Azije i Bliskog istoka, mogu da kažem da je najveća zabluda savremene politike u tome da ljudi misle kako kampanje odlučuje ono što birači vide. Govori. Debate. Skupovi. Bilbordi. Spotovi. Društvene mreže. 

 

To je samo spoljni sloj — dekoracija koja puni ego kandidata i zadovoljava novinare koji imaju o čemu da pišu.

 

Prava kampanja odvija se mnogo dalje od očiju javnosti. U bazama podataka. U modelima. U analitici. U sistemima koji odlučuju kome kandidat treba da pokuca na vrata, ko će dobiti SMS poruku, ko će videti oglas — i ko neće dobiti ništa od toga jer je procenjeno da nije vredan ni jednog uloženog dinara.

 

Jedan od sistema koji mi je to najdirektnije pokazao bio je call centar koji smo, po uzoru na onaj u Konzervativnoj stranci Velike Britanije, počeli da koristimo u kampanji i to u vreme kada većina kampanja na ovim prostorima nije ni znala šta je canvasing, a kamoli telefonsko prikupljanje podataka o biračima. Bili smo među prvima koji su call centar pretvorili iz prodajnog alata u precizni alat političke kampanje. Posle prvog uspeha na izborima u Kuli, 2005 godine, to je promenilo način na koji posmatram izbore.

 

Call centar nije marketing. Call centar je izviđanje.

Kod Konzervativaca, call centar nije bio alat u službi prodaje političke priče. Bila je to operacija prikupljanja podataka u realnom vremenu. Svaki razgovor sa biračem, bez obzira na to da li je trajao dvadeset sekundi ili pet minuta, ostavljao je trag u sistemu. Da li će izlaziti? Da li ima neodlučnih članova domaćinstva? Koja lokalna a koja nacionalna tema ih zabrinjava? Treba li ih podsetiti da izađu na izbore? Treba li im prevoz taj dan?

 

U nedelji pred izbore, isti call centar postaje mašina za izvlačenje birača na biračka mesta — tzv. Get Out the Vote (GOTV) operacija. Zovete tačno one birače koji vas podržavaju, ali čiji turnout skor kaže da postoji rizik da ipak ne izađu. Ne zovete sve. Zovete prave.

 

Razlika između kampanje koja to radi i kampanje koja to ne radi može biti tačno onolika kolika je razlika između pobede i poraza. Jer izbori se često dobijaju na margini među onima koji razmišljaju da li će izaći u nedelju. Zbog toga što u štabu Borisa Tadića nisu verovali u taj sistem – on je izgubio u drugom krugu 2012-te godine.

 

.

Amateri pitaju ko glasa za njih. Profesionalci pitaju gde se dobija više glasova.

Stara kampanja polazila je od pitanja: ko su naši birači? Moderna polazi od precizno postavljenog drugog pitanja: na kog birača vredi potrošiti sledeći dinar, sledeći sat rada aktiviste ili sledeći politički kontakt?

Jer nije svaki birač jednako važan. Nije svaki neodlučan birač jednak. Nije svaki simpatizer jednako pouzdan da će izaći na izborni dan. Nije svaki onaj ko glasa za protivnika jednako izgubljen slučaj.

 

I zato ozbiljna kampanja više ne radi po osećaju. Ona radi po modelu.

Anatomija sistema: voter scorecard

U centru modernog pristupa nalazi se ono što profesionalne kampanje zovu voter scorecard, objedinjeni profil birača koji kombinuje direktno poznate informacije, analitički izvedene procene i statističko modelovanje. Svrha nije samo da se zna „ko podržava koga“. Svrha je da se odgovori na pitanje: na kog birača se isplati potrošiti još vremena?

 

 

Sistem počiva na tri sloja:

 

Prvi sloj su tzv. known data, podaci koje kampanja pouzdano zna: ko je birač, gde živi, koliko ima godina, da li redovno glasa, da li je član stranke, da li je donirao, šta je rekao aktivisti na vratima. Svaki razgovor, svaki terenski kontakt ulazi u sistem. Zbog toga u modernoj kampanji razgovor nije razgovor već je razgovor podatak.

 

Drugi sloj su inferred data zaključci izvedeni iz ponašanja i konteksta. Kampanja ne sluša samo šta birač govori. Analizira i ono što njegovo ponašanje govori umesto njega: gde živi, na koje teme reaguje, koliko je politički angažovan. 

 

Treći sloj su modeled dana odnosno statistički modeli koji svakom biraču dodeljuju skorove. Support score (verovatnoća podrške), turnout score (verovatnoća izlaska na izbore), persuasion score (podložnost promeni stava), issue affinity (koje teme ga pokreću). Kada mu dodelimo sve ove slojeve birač prestaje da bude samo ime u biračkom spisku on postaje politički model. Verovatnoća. Procena. Numerička vrednost.

Kako to izgleda u praksi

Birač koji vas podržava 90%, ali ima samo 30% šanse da izađe na izbore, nije meta za ubeđivanje. On je meta za mobilizaciju i tačno onu vrstu kontakta u kojoj call centar daje najbolje rezultate.

 

Birač koji vas podržava 50%, ali ima visok persuasion score (promena stava), jeste birač na kome se dobijaju izbori. Njemu šaljete ciljanu poruku, fokusiranu na temu koja ga lično zanima, ne generalni proglas. Kako ste došli baš do te poruke? Pa preko call centra.

 

Birač koji ima nula šanse da promeni mišljenje nije politički protivnik. On je loša investicija za vašu kampanju. Ne kontaktirate ga. Tačno ta odluka, da se određenom biraču ne obratite, često je pametnija od svake poruke koju biste mogli smisliti.

 

Amateri pokušavaju da pričaju sa svima. Profesionalci znaju da izbori ne dobija onaj ko najviše govori već onaj ko najpreciznije bira kome govori.

 

Kao što su generali s početka prošlog veka gubili ratove jer su u novoj epohi pokušavali da pobede starom logikom, tako danas gube i političari koji veruju da se izbori i dalje dobijaju isključivo harizmom, improvizacijom i velikim skupovima.

 

Politika jeste i dalje umetnost poruke ali je još više postala umetnost distribucije te iste poruke. Morate znati kome je šaljete, kada je šaljete, kroz koji kanal komunikacije, koliko puta i na kraju da li je taj birač uopšte vredan vaše pažnje.

 

Voter scorecard nije samo baza podataka niti tehnički dodatak kampanji. On je centralni komandni sistem, mozak, savremene političke operacije, mesto gde se ukrštaju podaci, psihologija birača, statistika i strategija. U eri kada se izbori često odlučuju na marginama od nekoliko procenata ili čak nekoliko hiljada glasova, sposobnost da se precizno identifikuje pravi birač u pravom trenutku sa pravom porukom može predstavljati razliku između pobede i poraza.

 

Mi smo to naučili još pre nego što je većina znala da takav sistem postoji. Danas ga primenjujemo sa mnogo boljim alatima i mnogo boljim bazama podataka. Suština je ostala ista: pobediće onaj ko najpreciznije zna kome treba, i šta da govori.

Iskustvo Aja Sofije: Zašto oni koji čekaju čudo – gube izbore

U maju 1453. godine, dok je vojska sultana Mehmeda II već probijala zidine Konstantinopolja, veliki broj stanovnika, među njima i mnogo vitezova, sakrio se u Aja Sofiju. Verovali su u staro proročanstvo da će se, u trenutku najveće opasnosti, pojaviti anđeo koji će predati mač običnom čoveku iz naroda i da će ovaj spasiti grad. Deo ove legende se provlači i kroz film ’Nebesko kraljevstvo’, ali to nije sada tema.

 

Dok su se molili i čekali čudo, osmanlijska vojska je pokorila tadašnju prestonicu istočnog hrišćanstva. Ne moram da vam objašnjavam šta je bilo sa ovima u Aja Sofiji.

 

Ta priča se često koristi kao metafora za političke stranke u kampanjama koje više veruju u čudo nego u organizaciju i rad na terenu. Ja to zovem “Aja Sofija kampanja”. Umesto suočavanja sa realnošću, stranke ponekad čekaju da se pojavi “spasilac” - jedno istraživanje, jedna televizijska debata ili jedan viralni video koji će promeniti sve i odvesti ih u pobedu.

 

Posmatrajući aktuelnu izbornu kampanju, čini mi se da je politička scena već ušla u svoju “Aja Sofija fazu” — kada se više raspravlja ko je na listama nego o problemima i rešenjima sa lokala. Mnogi raspravljaju o tome da li će anđeo sa mačem doći, nego o tome da li su se spremili za izborni dan i brojanje glasova.

 

Problem je što u politici, kao i 1453. godine, anđeli i čuda skoro nikada ne dolaze. Istorija nas uči jednu prilično surovu lekciju: gradovi se ne brane u crkvama, već na zidinama a kampanja se gubi tokom izbornog dana.

 

Kako se izbori zaista dobijaju

 

Ako ćemo da budemo iskreni — lokalni izbori se ne dobijaju na televiziji, niti na društvenim mrežama a još manje u često naštimovanim istraživanjima. Izbori se dobijaju poznavanjem birača. Ona lista koja zna ko mu je birač, ko mu je izašao prošli put, ko nije izašao i zašto i kako će ga ovog puta izvesti na glasanje ima šanse da pobedi.

 

Sve ostalo je samo buka.

 

U svakoj kampanji postoji trenutak kada se stvari “lome”. Ne negativnom kampanjom nego mnogo ranije - u postavljanju organizacije. Morate imati ljude na terenu, znati svako biračko mesto, organizovati kontrolore, i pre nego što počne kampanja, znati kako izgleda izborni dan od štampanja glasačkog listića do kontrole poslednjeg zapisnika.

 

Stranke koje čekaju čudo obično nemaju odgovor ni na jedno od tih pitanja. Zato se hvataju za priče o momentumu, atmosferi, velikim skupovima i “talasu koji dolazi”. To lepo zvuči, ali retko pobeđuje jer kampanja nije osećaj nego sistem. Što bi rekla ona pesma Zabranjenog pušenja: sine, ko igra za raju i zanemaruje taktiku završit će karijeru u nižerazrednom “Vratniku”.

 

 

Tri stvari koje odlučuju izbore

 

Sistem pomoću koga možete pobediti na izborima ima tri vrlo jednostavne komponente:

 

1.    Poruka.

Ne šta vi želite da kažete, već šta birač želi da čuje rečeno prostim jezikom u prvih 10 sekundi. Pre više od 20 godina profesor Labus mi je u jednoj kampanji rekao: Tomo ako hoćemo da promenimo Srbiju za nas moraju da glasaju i oni koji imaju više očiju od zuba. A opozicija upravo te birače bez kojih nema pobede – uporno tera od sebe ali ne u apstinenciju već u zagrljaj svojih protivnika.

 

2.   Organizacija.

Pitanje je ne koliko imate ljudi na papiru, nego koliko njih će želeti da zakuca na 50 vrata dnevno u DtD kampanji. Još su vam bitniji oni koji će stvarno ustati u 6 ujutru na dan izbora i biti kontrolori. A najbitniji je šef izbornog štaba koga zovete u sred noći i on vam da odgovor. Kristalno jasan.

 

3.   kontrola.

Izbori se ne završavaju kada počne izborna tišina. Tada počinje najbitniji deo kampanje koji traje dok se zatvore biračka mesta, prebroje glasovi i javi se u Izborni štab rezultat.

 

U ovom trenutku, većina aktera na političkoj sceni ponaša se kao da je prva stvar dovoljna.

 

Nije. 

 

Možete imati savršenu poruku i izgubićete izbore ako nemate organizaciju. Možete imati solidnu poruku i pobedićete ako imate disciplinovan, vojnički ustrojen sistem. To je razlika između kampanje koja igra za raju, izgleda dobro i kampanje koja pobeđuje. Kao u onoj misli Gari Linekera: fudbal je igra u kojoj 22 jure loptu i na kraju pobede Nemci.

 

 

Šta nas uči region

 

Ako mislite da preterujem, ajd da pogledamo primere iz regiona – da ne idemo u Afriku ili Filipine gde trenutno radim.

 

U Crnoj Gori 2020. godine, opozicija nije pobedila zato što je imala bolju kampanju na televiziji. Pobedila je jer je prvi put prestala da se bavi Đukanovićem ali i imala ozbiljnu kontrolu biračkih mesta i disciplinu na dan izbora.

 

U Hrvatskoj u nekoliko izbornih ciklusa imate gotovo školski primer kako organizacija pobeđuje poruku. HDZ ne pobeđuje zato što uvek ima najjaču emociju, nego zato što ima najstabilniju infrastrukturu: od centralnog izbornog štaba, preko lokalnih odbora do biračkih mesta.

 

U Srbiji se godinama vidi obrnuti problem kod opozicije: mnogo energije u kampanji, ali bez dovoljno ljudi i organizacije na terenu. Rezultat je da se često stvara utisak kako se “dešava nešto veliko”, ali to ne bude pretočeno u glasove. Opozicione stranke su se ranijih godina vozale na talasima protesta, a sada mi je utisak da su pred davljenjem koje nije izazvao SNS već potencijalna studentska lista. 

 

BiH je možda i najplastičniji primer koliko je dobra lokalna organizacija bitna. Tamo se izbori dobijaju na nivou opštine.

 

Zajedničko za sve ove primere je jedno: nijedni izbori nisu dobijeni zato što se “u vazduh osećalo” da dolazi promena. Dobijeni su zato što je neko znao gde su mu glasovi i kako da ih izvede na izborni dan.

 

 

Šta će se desiti na ovim izborima

 

Ni ove izbore neće odlučiti najbolji govor, najviše pregleda ili najlepši spot. Neće ih odlučiti ni utisak da “neko raste”, niti ’pobeda’ na Tviter balonu ili Instagramu.

 

Ove izbore će, kao i skoro sve prethodne, odlučiti tri dosadne stvari: ko ima bolje sređen spisak sigurnih glasova, ko ima ljude koji će na izborni dan raditi u call centru i pozivati sigurne glasove i ko će kontrolisati proces do poslednjeg zapisnika.

 

Zato će mnogi biti iznenađeni rezultatom — ne zato što se nešto nepredvidivo desilo, već zato što su gledali u pogrešan semafor.

 

 

 

Zaključak

 

Ljudi u Aja Sofiji nisu bili kukavice ili glupi. Samo su poverovali da će neko drugi uraditi posao umesto njih.

 

Tu grešku vidim iz izbora u izbore ne samo kod nas.

 

Samo što se danas anđeo koji će doci i spasiti nas u poslednjem trenutku ne zove čudo — nego istraživanje, lider, marketing ili “raspoloženje javnosti”.

 

A ishod je često isti kao ono što se desilo sa Konstantinopoljem i Aja Sofijom.

 

I na kraju ali ne kao poslednje: izbori se dobijaju vojničkom disciplinom i radom a ne verom u bolje sutra i mladošću.