Otkako je upotreba društvenih mreža u kampanjama porasla do neviđenih razmera, često mi se dešava nešto ovako. Poziv od šefa izbornog štaba stigne u sredu kasno uveče, tri nedelje pred izbore. Na mrežama kruži nešto vrlo negativno o kandidatu, deli se brzo, i sad bi to trebalo nekako demantovati. Panično pitanje sa druge strane: ‘znaš li nekoga ko bi to mogao da uradi?’ Šta? Pa znaš, da obriše sa interneta. Šta znam, možda i ima. Problem je što je u tom trenutku vaš protivnik već obavio posao koji je hteo. Iz vremena analognih kampanja znam da provera činjenica nije bila hitan, a još manje prioritetan posao. Onda su došle mreže, ali ni tu stvar nije mnogo drugačija, jer i dalje ne postoji softver koji se uključi kad zagusti, kao pravna služba ili portparol za krizne situacije. Kupite uslugu, dobijete demanti, laž nestane sa interneta. Naravno, stvari tako ne funkcionišu. Kada se bavite kampanjama, znate da vam provera činjenica gotovo nikad ne stigne na vreme. Dodajem i to: ne sećam se...

‘Mlade ne zanima politika niti članstvo u strankama’ je jedna od onih rečenica koje se u političkom životu Srbije izgovaraju sa tužnim uzdahom, kao premisu koja se ne može promeniti. I iskustva znam da ih zanima i to više nego što štabovi misle, samo što neće da budu besplatna radna snaga koja će lepiti plakate ili statisti na skupovima i snimanju izjava liderima. Kada na to dodamo pogrešne mreže preko kojih im se obraćamo pogrešnim jezikom nije ni čudo što ih nema. Koliko čujem izbori u Srbiji su i bliže nego što smo pretpostavljali. Zbog svega toga jako je bitno pažljivo pročitati istraživanje Ipsos Srbija iz jula 2026. (ICT tracker, N=1.004, uzrast 12+) koja su izmerila ko je gde na mrežama, pošto brojke ne ostavljaju mnogo prostora za njihovo proizvoljno tumačenje.   Facebook je mreža roditelja onih koji su ‘first-time-voters’.  Koristi ga 59% internet populacije u Srbiji i to je ubedljivo najviše od svih mreža ali među tinejdžerima ga koristi svega njih 12%. Najviše na FB...

  Svaka velika tehnološka promena menjala je i način na koji se kampanje vode i strukturu izbornog štaba. Televizija je stvorila medijske konsultante, a internet nam je u štab doveo digitalne direktore. Kada smo počeli da više koristimo baze podataka, ljudi koji rade sa biračkim spiskovima, CRM sistemima i digitalnim oglašavanjem preselili su se sa periferije štaba u njegov centar. Sećam se kakva je revolucija bila kada smo prvi u Srbiji uveli internet odeljenje u štab 2011. godine.  Tada su se u štabu pojavili ljudi sa opisom posla koji pet godina ranije nije postojao, ali je pres službe ostala netaknuta.   Ovaj tekst je nastao kao odgovor na analizu Milesa Mafteana „Meet the Campaign AI Engineer“ (Partisan Hub). Njegova teza mi je delovala tačno, ali nedovoljno testirana na terenu kakav je naš, pa sam je proširio podacima i iskustvom iz kampanja u poslednjih godinu dana.   Svi traže zmaja na pogrešnom mestu Trenutna rasprava o AI u kampanjama vrti se uglavnom oko n...

U prethodnih petnaest nastavaka ovog serijala uglavnom smo govorili o onome što se dešava u pripremi izbora: segmentaciji, poruci, istraživanju, o tome kako se vodi debata i kako se čitaju brojevi. Ovaj nastavak je o nogama. O najstarijem, najjeftinijem i, kada se radi kako treba, najubojitijem alatu u političkoj kampanji: kucanju na tuđa vrata. Postoji cela biblioteka anglosaksonskih priručnika o door-to-door (DtD) kampanji. Većina ih je pisana za američki kontekst i za kandidata koji se sam predstavlja u svom okrugu, sa spiskom registrovanih birača, istorijom glasanja i zakonom koji dozvoljava da čoveku na kućnom pragu date i formular za registraciju. Kod nas taj princip ne postoji u tom obliku, ali postoji logika upravljanja vremenom, lični kontakt, disciplina i sistematsko praćenje i taj deo se može prepisati gotovo u celini. Ovaj tekst je baziran na njihovoj ideji, uzeo je tu logiku i pokušao da je prilagodi našem terenu. I sad možda i najbitnije: sistem je proveren u poslednjih 2...