U prethodnih petnaest nastavaka ovog serijala uglavnom smo govorili o onome što se dešava u pripremi izbora: segmentaciji, poruci, istraživanju, o tome kako se vodi debata i kako se čitaju brojevi. Ovaj nastavak je o nogama. O najstarijem, najjeftinijem i, kada se radi kako treba, najubojitijem alatu u političkoj kampanji: kucanju na tuđa vrata. Postoji cela biblioteka anglosaksonskih priručnika o door-to-door (DtD) kampanji. Većina ih je pisana za američki kontekst i za kandidata koji se sam predstavlja u svom okrugu, sa spiskom registrovanih birača, istorijom glasanja i zakonom koji dozvoljava da čoveku na kućnom pragu date i formular za registraciju. Kod nas taj princip ne postoji u tom obliku, ali postoji logika upravljanja vremenom, lični kontakt, disciplina i sistematsko praćenje i taj deo se može prepisati gotovo u celini. Ovaj tekst je baziran na njihovoj ideji, uzeo je tu logiku i pokušao da je prilagodi našem terenu. I sad možda i najbitnije: sistem je proveren u poslednjih 2...