Pedeset hiljada ljudi na trgu i opet poraz na izborima. Od Beograda preko Skoplja do Podgorice, region ponavlja istu grešku: miting nikoga ne ubeđuje, on samo mobiliše one koje ste već ubedili. Ko pun trg čita kao istraživanje javnog mnjenja, samo hrani sopstvenu iluziju. Pedeset hiljada ljudi na trgu i nula prikupljenih kontakata tokom njega znači da ste organizovali odlično posećen koncert, ne politički događaj. Evo zašto slika iz drona laže i kako se meri stvarna vrednost političkog skupa. Pun trg. More zastava, dronovi snimaju, sutradan sve naslovne strane „naših“ medija su pune divnih slika i pozitivnih izveštaja. A onda, koji mesec kasnije, izborni rezultat koji s tom slikom nema nikakve veze. Ko je ikada radio kampanju u Africi ili na ovim prostorima, zna ovu priču napamet. Pa ipak, svaki izborni ciklus opet slušamo istu rečenicu: „Vidi koliko nas je. Ne mogu nam ništa.“ A istina je potpuno drugačija. Mogu. Odakle mit Miting je jedna od najstarijih optičkih varki u politici. Del...

Koliko često ste čuli / pročitali rečenicu: ’Naša kampanja će biti pozitivna.’    I svaki put je to bila laž. Nema teme u politici oko koje postoji više licemerja nego što je negativna kampanja. Svi je osuđuju, svi je se gnušaju i svi je koriste. Problem je što  gotovo niko ne razume kada zapravo ona radi, a kada pucate u sopstvenu nogu. Rafalno. Počnimo od jedne praktične istine koju sam prvo čuo u USA od ozbiljnih savetnika: odnos pozitivne i negativne kampanje treba da bude otprilike  80 prema 20 . Osam delova u kampanji: vaše priče, vaše vizije, vaši rezultati. Dva dela kampanje su napadi: precizni, utemeljeni na činjenicama, vremenski savršeno planirani. Čim taj odnos počne da preteže na negativnu stranu, kampanja ulazi u opasnu zonu. Zašto? Negativna kampanja ima jednu osobinu koju mnogi neiskusni stratezi ne vide dok im ne svane na noć pred izbore: ona podiže odbojnost prema SVIMA. Ne samo prema meti napada već prema svima na biračkom listiću. Gotovo je p...

Najveća pretnja koja dolazi od veštačke inteligencije možda nije lakoća kojom ljudi pomoću nje kreiraju dezinformacije. Pre bih rekao da je glavni problem naša sve manja sposobnost da razlikujemo stvarni politički pokret od onog koji je sklepan uz pomoć AI i veštački proizvedene pažnje. Ceo vikend proveo sam van kuće. Budimpešta, seminar za mlade političare. Jedna od neočekivanih koristi od putovanja jeste što ti razbije svakodnevni ritam i na par dana te izvuče iz politike. Više vremena sam provodio razgovarajući sa ljudima, šetajući i jedući dobro, nego buljeći u reklame, izborne analize i fidove na mrežama. A onda sam se vratio kući. Za nekoliko minuta već sam gledao političke reklame koje je proizvela veštačka inteligencija, fotografije koje kruže kao da su stvarne, kampanjske snimke koji nikada nisu nastali — ni u studiju, ni na terenu — i sadržaj proizveden u količini za koju bi pre samo nekoliko godina bilo potrebno čitavo odeljenje za komunikacije. Tad mi je nešto sinulo. Možda...

Terensko istraživanje je fotografija. Precizna, korisna, neophodna ali bez tona. Neće vam objasniti zašto je čovek na njoj namršten. Za to objađnjenje postoji drugi instrument, i kampanje ga redovno preskaču.  U novom nastavku serije Kako se to zapravo radi: istraživanje i fokus grupe, i zašto kampanja koji ima samo jedno od to dvoje zna da krvari, ali ne zna gde je rana.   ’Kao svaka ozbiljna stranka i mi radimo istraživanje a ona kažu...“ Rečenica koja u politici znači otprilike sve i ništa. Toliko je izlizana da niko ne veruje više u njih. Čak ni sami učesnici u izborima. Zamislite izborni štab koji je upravo dobio najnovija istraživanja. Slajdovi su tu. Rejting partije i kandidata, rejting protivnika, tri pitanja o glavnim temama. Istraživači otvaraju prezentaciju, svi bajagi pažljivo gledaju i klimaju glavama, neko kaže ’pa i nije tako loše’. Predsednik kao deda u Radovanu III izdrži do slova e, tj. do slajda sa njegovim rejtingom. Ne izgovarajući nastavak replike iz pred...

Kada kažete 'obraćamo se svima', u prevodu to znači: ne obraćate se nikome.   Postoje dve rečenice koje mi pokazuju da oni koji sede preko puta mene ne znaju mnogo o kampanji. Zanimljivo je da sam obe čuo od Afrike, preko Balkana i Evrope do Filipina. One su: ‘Mi smo specifični’ i na nju sam tokom svih ovih godina naučio da ne reagujem. Druga je samo malo ređa a ona glasi: ‘Mi se obraćamo svim građanima.’ E kod nje se retko suzdržim i moj odgovor je uvek isti: ’Znači ne obraćate se nikome.’ Postoji romantična predstava kod nekih političara da je biračko telo jedna velika grupa ljudi koji gledaju istu TV, čitaju iste portale, slušaju istu poruku, klimaju glavom u istom trenutku i izlaze na birališta vođeni istim motivom.  Ta predstava je lepa ali u praksi potpuno netačna.  U izbornoj kampanji ne postoji jedna ciljna grupa. Postoji penzioner koga brinu cene lekova, mlada majka koju brine upis u vrtić, i čovek od četrdeset pet godina koji je glasao za vas prošli put ali ove ...

    Mislim da javnost, analitičari, novinari i politički komentatori uglavnom postavljaju pogrešno pitanje kada pričaju o kamikaze kandidatima. Umesto:  „Može li on da pobedi?"   pravo pitanje glasi::  „Šta se njegovom kandidaturom postiže?"   U kampanjama koje pratim već skoro tri decenije, fenomen kamikaza kandidata/stranke/pokreta/grupe građana se stalno ponavlja i gotovo uvek se pogrešno tumači. Oni nisu sinonim za ljude željne pažnje koji nemaju šansu na izborima. Mnogo češće to je izuzetno bitna stavka u pobedničkoj izbornoj strategiji. U nesavršenim izbornim sistemima kakvih na Balkanu, i ne samo na Balkanu, ima u izobilju ovaj model funkcioniše precizno kao najbolji švajcarski sat.  Za priču o kamikaza kandidatima sam se zainteresovao posle gledanja dokumentarnog filma ‘The Big Hack’ koji još uvek može da se odgleda na Netflixu. U njemu se, relativno kratko, spominju izbori na Trinidad Tobagu i pokretu ‘Do So’ koji su još 2010-te obrnuli o...

U maju 1453. godine, dok je vojska sultana Mehmeda II već probijala zidine Konstantinopolja, veliki broj stanovnika, među njima i mnogo vitezova, sakrio se u Aja Sofiju. Verovali su u staro proročanstvo da će se, u trenutku najveće opasnosti, pojaviti anđeo koji će predati mač običnom čoveku iz naroda i da će ovaj spasiti grad. Deo ove legende se provlači i kroz film ’Nebesko kraljevstvo’, ali to nije sada tema.   Dok su se molili i čekali čudo, osmanlijska vojska je pokorila tadašnju prestonicu istočnog hrišćanstva. Ne moram da vam objašnjavam šta je bilo sa ovima u Aja Sofiji.   Ta priča se često koristi kao metafora za političke stranke u kampanjama koje više veruju u čudo nego u organizaciju i rad na terenu. Ja to zovem “Aja Sofija kampanja”. Umesto suočavanja sa realnošću, stranke ponekad čekaju da se pojavi “spasilac” - jedno istraživanje, jedna televizijska debata ili jedan viralni video koji će promeniti sve i odvesti ih u pobedu.   Posmatrajući aktuelnu izbornu k...

  How long does the transformation of a political party take? “Most people overestimate what they can achieve in a year and underestimate what they can achieve in ten years.” Gates’s Law Do you remember the words of that old Bond song by Louis Armstrong, “We Have All the Time in the World”? In politics, nobody says this, ever. Politics is often a fight with time, in time, against time. Long-term plans often get crushed by unforeseen events. Tactics beat strategies. Generally, there is too little time for everything–anything that does not immediately advance the interests of the party and its leadership is at risk of getting sidetracked. This makes one question even more pressing: how long does a party transformation take? For companies, the acute phase of a critical turnaround is around 1.5 years; more comprehensive transformations take up to 5 years. But in companies, at least for some time, decision-making can be centralized and execution directed top-down. This does not make cor...