SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 2

Dan državnosti

Nervozan sam jer mi Gary, bezbednjak, nije dozvolio da se uvalim u konvoj koji vozi Ristu do aerodroma Berbera… Mislio sam da iskoristim slobodan dan, malo procunjam i fotografišem luku, još od Osmanlija nazvanom kapijom Crvenog mora. Sve je palo u vodu njegovim kratkim: ‘No it’s orange alert. You will stay in compound.’ Izraz lica koji je imao nije mi davao ni promil nade da ću moljakanjem, pozivanjem na iskustvo fiksera iz balkanskih ratova, ili nečim trećim nešto promeniti. Znao sam da bih stalno dobijao isti odgovor na engleskom sa teškim južnoafročkim akcentom – No, it’s orange alert.

Razmišljam kako ubiti još jedno veče iza ograde, u našem getu sa 3 zvezdice i 1,5 restoranom. I kao u lošem filmu – telefon. Stefani. Večaras je proslava Dana državnosti i imamo poziv ministra finansija da budemo gosti u Predsedničkoj palati. Za? U Beogradu bih bez razmišljanja odbio. Ne odlazim na prijeme i smatram ih gubitkom vremena. Ovde bez razmišljanja izgovaram da.

Iako je kišna sezona odavno počela kišu još nisam video. Do večeras. Letnji pljusak sa mnogo vetra. Na izlazu iz hotela podvrćem pantalone jer ne želim da proveravam kako radi hemijsko čišćenje u Hargeisi. Nisam ustvari siguran ni da postoji…

Uskačem u auto i krećemo u pravcu grada.  Hargeisom dominira sirotinja. Sa ovom kišom, vodom i blatom koji klize niz ulice – izgleda još jadnije. Ni u najluđim snovima ne bih se usudio da joj udelim ikakav kompliment. Ljudi, izbegavajući potoke vode koji se slivaju, hodaju gotovo sredinom ulice. U svemu tome naš vozač kao da uživa. Obilazi sporije, a izgleda da su svi sporiji od njega, obilazi rupe, izbegava pešake i ne prestaje da trubi.

U gradu u kome je ionako saobraćajna ludnica zatvaranje glavne ulice (inače jedine asfaltirane po našim standardima – za prošli dan nezavisnosti) – u kombinaciji sa kišom - dovodi do kolapsa. Imam samo jednu ideju – zatvaram oči i čekam da me obaveste da smo stigli…

Ulaz u predsedničku rezidenciju

Na ulazu u predsedničku palatu čekamo ministra finansija koji će nas uvesti jer nemamo propusnice. Stiže, pozdravljamo se. Mislim se da li da mu prenesem nepostojeće pozdrave našeg… Odlučujem da bi to bilo previse i da niko ne bi shvatio šalu. Ni naš – ni njihov.

Iako sve vrvi od policije mere bezbednosti su nikakve. Policajac koji traži da podignemo ruke da bi nas prekontrolisao – dobija od svog nadređenog udarac nekim štapom po leđima. Kako sme i da pomisli da prekontroliše nekog ko dolazi sa Ministrom finansija. Ne znam da li da se smejem ili da odem odmah. Ukoliko je neko stvarno rešio da digne kompletnu Vladu, pola parlamenta i generalštab, uz ovakve mere bezbednosti ovo mu je idealna prilika. Ipak, skupljam hrabrost i ulazim. Posle samo 200 koraka u dvorištu nalećem na sve zvaničnike, ledjima okrenutim ka nama. Nema obezbeđenja, samo neki momak koji glumi obezbeđenje. Preneražen sam…

Međutim iznenađenjima tu nije kraj. Shvatam da će nas strpati u prvi red – ispred nekih od ministara i većine državnih sekretara. Kako znam šta je protokol, a i ne volim prve redove kao bunim se nešto. No onaj dečko zadužen za nas ili me ne razume ili se pravi da me ne razume.

Predstava počinje, izgleda da nema vremena da tumbaju redove. Izlazi hor i shvatam da su prepisali od mene scenario za ovakav event. Himna. Ustajem pre drugih. Hor počinje da peva zanimljivu melodiju (http://18may.org/?page_id=248)  i negde na stihu: Hanbalyo suuban kugu – NESTAJE STRUJE U RAZGLASU… Prvo želim da opsujem Stevana i Nikolu a zatim da ih zadavim ali shvatam – čoveče ništa nisi organizovao – gost si… Vadim aparat i fotografišem… Takav sam i u novine izašao – prčkam po aparatu ne razmišljajući ni najmanje da li je to kulturno ili ne… http://somalilandsun.com/index.php/in-depth/history/3207-somaliland-we-are-stronger-today-than-at-any-other-period-of-our-history-silanyo Da razmišljam, pomislih, sigurno ne bih bio u Somaliland na proslavi dana nezavisnosti.

panika...

Svi su sjatili oko sirotog tonca a ja sa 20 metara vidim kako mu se znoj sliva niz leđa… Ne znam šta me je zadržalo na mestu… Uglavnom hor nastavlja da peva bez struje ali se ispostavlja da malo njih zna tekst pesme pa vrlo brzo završavaju potpuno raštimovani… Sedamo, većina izbezumljena, a kako mi se čini ja najviše. Program se nastavlja uz ogroman brum i krčanje iz zvučnika… Ipak – show must go on – što bi rekli oni iz Queen…

Konačno se neko setio da nije baš pristojno da ministri i državni sekretari sede u drugom redu a neki tamo, za koje mnogi ne znaju koga predstavljaju, u prvom. Menjaju nam mesta i državnici konačno sedaju u prvi red gde žele a ja sam se dočepao omiljenog mi drugog reda iz koga sve isto vidiš kao i iz prvog a cipele mogu da ti budu prljave. Kreće program… Malo lokalnih Kursadžija, što sam pretpostavio po reakcijama publike, zatim malo narodne muzike, pa malo zabavne, pa malo, ali jako malo repa za mlade, pa zatim žongleri i gutači vatre..

Kursadžije

U sred svega toga cirkusa na bini kreće najveći zez… Konobari donose večeru ali ispred ministara nema stolova… Konobari kao konobari, gledaju da što pre otaljaju posao i uvaljuju tanjire u ruke ministrima i državnim sekretarima. Ministri i državni sekretari, kao svi ministri i državni sekretari ne žele da okrenu ledja Predsedniku, Premijeru a naročito ne Ministru policije – prihvataju one tanjire i jedu iz krila…

Odlučujem da mi je dosta treša / kempa za jedno veče. Ustajem i odlazim u deo dvorišta kod vozača i obezbeđenja. Tamo je uvek bilo dobro zezanje a i može da se zapali cigareta…

SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 1

1. Dal' sam poš'o ili doš'o

Polazim na aerodrom. Pomešana osećanja. Nije mi prvi put da odlazim u subsafarsku Afriku... Prvi put mi je da odlazim u zemlju gde me dočekuje body gard na aerodromu.

Istanbul - prvo u Starbuck. Srednji soja latte. Posle toga odlazim, kao i uvek kada imam više od 2 sata vremena između letova u lounge. Ima ih mnogo i samo je pitanje gde je najmanja gužva. Smeštam se u jedan koji ima sedišta kao u prvoj klasi, odličan net i dobar izbor hrane. Najbitnija stvar - blizu je terasa na kojoj može da se puši.

Nakon nekoliko sati prozivaju moj let. Boing 737 - 800. Fasciniran sam avionima Turkish airlines. Novi, moderni sa izuzetnom uslugom i hranom. Vreme do Addis abebe provodim gledajući filmove koje nisam stigao da vidim u Srbiji.

Terminal 1... Otvoreni plamen za kuvanje kafe

Addis - problem sa vizom iako su me Ameri uveravali da ga neće biti. Razmak izmedju letova je više od 8 sati pa imam pravo na tranzitnu vizu koja se izdaje na aerodromu. Uslov - rezervisan hotel u gradu. Rezervisan je Radisson ali on 'nije u sistemu'. Zovem Vašington. Kaže neka tamo - sve je OK, nama su rekli u ambasadi da može. Pitam u kojoj? Kaže: Etiopije u DC. Jasno mi je da moram da pređem na srpske metode. Osmeh i pitanje radniku na šalteru: Koji hotel je najjeftiniji? Naravno cenjkamo se... Za 50$ iznajmljujem hotel 'iz sistema' ali mogu da idem bilo gde. Ništa čudno ni za Srbiju a kamoli za Afriku.

Izlazim i konstatujem da je shuttle bus otišao. Ostaje mi 2 izbora - da čekam 50 minuta do sledećeg ili da sednem u taxi. Hrabro se odlučujem za ovo drugo uz pomoć posrednice. Brzo sam se iscenjkao. Cena - prava sitnica -  20$. Kao da će da me voze u Mečki S klase. Napolju, na kiši, očekuje me vozač koji izgleda kao da je pobegao iz Tarantinovih filmova a auto iz italijanskog crnog talasa. Shvatam koliko je model mator kad vidim da se brisači pale na dugme negde na sredini instrument table. Naravno ništa ne brišu. Osećam se kao u modernijoj verziji neke priče Danijela Harmsa...

Jedna od prodavnica na Terminalu 1

Čudno nasmejan, po izlasku sa aerodroma, taksista mi saopštava da će ići prečicom do hotela. A prečica kao prečica. Ne volim ih ni u većim i sigurnijim gradovima, a kamoli u Addis Abebi. U 1 iza ponoći vozim se sa nepoznatim čovekom, nepoznatim ulicama, u automobilu nepoznatog porekla i marke. A auto stenje kao da neće moći da predje više od kilometra. Prolazimo kroz čudne ulice, pa pored autobuske stanice na kojoj je izuzetno živo. Posle neverovatno dugačkih 15 minuta - poznati plavi znak. Moram priznati da se nikada, ni jednom hotelu nisam obradovao više nego ovom. Svestan da je to možda poslednje normalno tuširanje u sledeće 3 nedelje prosto ne želim da prekinem.

Posle samo 3,5 sati spavanja odlazak u 6 na aerodrom i čuveni terminal 1 koji sam upoznao prošle godine. Modernizovan je utoliko što više ne može da se puši na celom terminalu već samo na delu koji je ogradjen. Nema kabine, nema ventilatora, nema ničega od tih high tech čudesa. Samo kanap koji je ogradio prostor. I iznad nas - kao ventilacija - otvoreni prozor. 

Nemam od prošle godine predrasuda prema avionima Etiopian Air-a kada sam shvatio da su treća kompanija u svetu koja je kupila čuveni 787 dreamliner. Sletanje u Berberu, Somaliland, po vetru, pokazuje koliko je pilot vešt. Shvatam da je to nekada bio vojni aerodrum koji je silom prilika postao civilni. Mnoge stvari me podsećaju na batajnički aerodrom 2001 godine dok su se na njemu još uvek videle posledice NATO bombardovanja... Sa strane parkiran stari ruski avion. Kažu mi posle da on vozi u lokalnom saobraćaju. Mislim se - kakve li su te piste i zgrade...

2. Aerodrom Berbera - jedno sasvim novo iskustvo

Izlazim na 42 stepena i vetar. Vreo. Prži. Ispred čekaju 3 mini busa, nešto poput turskih dolmuša ali koji su odavno prošli svoju mladost. Voznja kao da su Nemci i Romel iza brda. Dolazimo do nečeg što bi se moglo nazvati zgradom. Unutra pasoška kontrola. Taj neki, koji je nadobudni predstavnik UN-a gleda moj papir koji potvrdjuje da imam razlog zašto dolazim u Somaliland. Zagleda se značajno i u moju Kenijsku vizu a postaje opušteniji kada unutra naleti na moju Jordansku radnu vizu . Teatralno mi lupa 2 pečata. Ode još jedna strana u pasošu. Zatim kupovina ulazne vize. 34$. Naravno nema sitno da mi vrati. Vraća lokalni novac. Hrpu novčanica od po 1.000 somaliland šilinga. Gužvam ih i trpam u džep. Verovatno će trebati.

Izlazim konačno u nešto što bi mogla biti prostorija koja se na drugim aerodromima zove baggage claim. Ovu se ne usudjujem da nazovem ikako sem - prostorija. Nema traka za kofere, nema ničeg. Traktor ulazi na vrata i donosi kofere nabacane na nešto što liči na prikolicu. Zadovoljan sam što moj srećni crvenko nije na ovom putu. Toliko često me je pratio u razne delove sveta i imao sam grižu savesti što ga nisam poveo i na ovaj. Videvši ovaj haos - znao sam. Crvenko ne bi izdržao. Posle svih onih divnih putovanja na kojima smo bili - verovatno bi mu ovo bilo poslednje.

Neki tip u uniformi, a mnogi su u njima, nosi štap i udara po rukama svakog ko je pruži ka prikolici sa koferima. Shvatam da je proces preuzimanja prtljaga drugačiji. Ostaje mi samo da čekam i vidim kakav. Nekoliko radnika, spušta kofere na zemlju i na znak onog sa štapom i uniformom svi skaču ka svojima. Nastaje metež neopisivih razmera. Kao nekakav ludi reality program u kome se borite da uzmete što bolji kofer. Tu nije kraj kontrola - nemojte izgubiti cedulju za kofer jer postoji čovek koji je pregleda na izlazu. Nema cedulje - idete nazad i jednom drugom uniformisanom licu objašnjavate da je kofer vaš.

Napolju, kao i na svakom aerodromu, sačekuje vas gomila taksista, i oni isti autobusi koji su vas vozili od aviona do pristaništne zgrade. Voze uglavnom ka 2 destinacije - glavnom gradu Hargeisi i drugom po veličini - Burao.

Shvatam da nema mojih pratilaca. Nas nekolicina belaca, čini mi se više nesvesno, grupišemo se kao uplašeni čopor misleći da smo tako sigurniji. Polako se osipamo. Ostajemo amerikanac u odelu i ja. Zbunjeni. Njemu ne radi mobilni za razliku od mog telenor -a. Ni on ni ja ne dobijamo toliko željene brojeve.

Da na putu ispred aerodroma ima asfalta, čula bi se škripa guma 2 dzipa. Ovako su samo podigli oblak prašine. Iz jednog iskače visok, kockast čovek za koga odmah shvatam da je moj pratilac. Iz drugog iskače njih 3 u različitim uniformama - ali svi imaju kalašnjikov. Gary, Južnoafrikanac zadužen za moju sigurnost, mi prilazi. Shvatam odmah da imam posla sa iskusnim profesionalcem koji je došao pripremljen. Hi Tomislav, sorry for be late... Pokušavam da u glavi prevedem na engleski: Samo neka si ti meni došao... ali odustajem i izgovaram učtivo: No problem at all...

Na licu amera u odelu vidim paniku. Ostaće sam na aerodromu u Berberi. Iako nemam taj običaj prilazim mu i pokušavam da mu pomognem. Objašnjava za koga je došao da radi. Gary izgleda da zna ekipu koja kasni po njega. Zove ih i oni su takođe tu za par minuta. Rastajemo se kao najrođeniji... Vozač nabacuje moj kofer u već prepun prtljažnik pošto su u njemu 2 rezervne gume, 3 kanistera sa gorivom i neke druge neidentifikovane, verovatno preko potrebne stvari.

3. Put Berbera - Hargeisa

Iako sam se pripremao na razne načine za 150 kilometara ove vožnje, posle samo par kilometara shvatam da nisam spreman. Asfalt u tragovima, rupe u nizovima, nanet pesak...Kamile i koze. Deca koja igraju fudbal teniskim lopticima na livadama gde uspeva prašina umesto trave. Najgore od svega je da džip ima volan sa engleske strane a vozimo se kao u Evropi. Gary, koji sedi na suvozačkom mestu daje dozvolu za obilazak. A svako obilaženje je avantura za sebe. Vozači u Somalilandu slabo koriste retrovizore ali su čvrsto uvereni da sirena zamenjuje žmigavac... I koriste je mnogo. Proces je sledeći, koliko sam shvatio. Pridju jako blizu onom ispred sebe, zatim krenu da trube, onda započnu proces obilaženja, ruka je na sireni, i vraćaju se u svoju traku, svirnu još jednom. Naravno da postoje različiti stilovi koje su vozači vremenom razvili.

Prolazimo kroz pustoš od peska i kamena. Tu i tamo uz put sela...
Sirotinja od koje vam se stegne želudac. Ispred svake kuće, sklepana od limova, kartona i ko zna čega sve ne, nešto nalik prodavnici.



Kasnije saznajem, da Somaliland, sem nešto voća i povrća, sve uvozi. Čak i flaširana voda dolazi iz Kenije. Jedina fabrika, onakvu kakvu mi znamo, je punionica Koka kole.

Posle 1,5 sat vožnje nalazimo se na pola puta i stajemo da protegnemo noge. Gary me upozorava da se ne udaljavam mnogo od auta. Zašto - pitam neiskusno. Kaže ima puno protivpešadijskih mina... Nikada ne znaš odakle mogu da iskoče... Preko puta mesta na kojem stojimo spomenik osnivaču Somalilanda. Stavljam teleobjektiv i slikam. Ne pada mi na pamet da pređem put.

Ulazak u Hargeisu i razdvajanje od oružane pratnje. Kažu u gradu je sigurno. Konačno novi asfalt na delu puta ka bezbedonosnoj zoni u Hargesi. Ogroman betonskim preprekama ograđen prostor gde su smešteni stranci i hotel Ambasador...

4. Hotel Ambasador

Prvi utisak - video sam i gore a spavao u boljim. Ogromne mere zaštite. Otvaraju apsolutno sve - kofer, ruksak. Pretresaju me kao da ulazim u Belu kuću... Znam da postoji problem sa terorizmom i ne pada mi teško...

Na ulazu hodajući ka recepciji osećam teški miris nekog sredstva protiv komaraca. Bolje i to nego da krenu da ujedaju... Jedini strah je da se ne pojavi neka alergija.

Soba. Mala, čudnog oblika. U oči mi upada ventilator. Ulazim u kupatilo i shvatam da su tuš i česme sa kraja sedamdesetih. Nigde zavese na tušu... I ne pokušavam da pronadjem fen jer sam siguran da ga nema... Ovde ću provesti sledećih 20 dana...

Raspakujem se, stavljam po navici znak Please do not disturb i izlazim u, pa recimo, baštu ispred hotela. Čudesna kombinacija plastičnih baštenskih stolova i metalnih, teških, stolica.

Vrlo nepažljivo naručujem espreso... Kasnije shvatam da je potpuno svejedno šta naručujem od kafe - filter, nes ili espreso. Sve su istog ukusa samo se razlikuje veličina šoljica.

Imam sasvim dovoljno vremena da razmislim što mi je sve to trebalo.

  

Opet o izbornom sistemu u Srbiji

Posle izborne skupstine, ekonomskog programa, aflatoksina čujemo iz usta Bojana Pajtića da je DS nasla novu igračku - promenu izbornog sistema. Na stranu to, a Pajtic je to zaboravio svesno ili nesvesno, da su imali 6 godina ministra čijii je to zadatak bio da učini. Ukoliko su hteli. Na stranu i to da je dotičnom ministru 5 godina na stolu bili Zakoni o lokalnim i parlamentarnim izborima i da se dalje od njegovog stola isti nisu ni pomerili. Problem je što od svih izbornih modela Pajtić i njegova stranka predlažu najgori - čist većinski sistem. Kaže on imamo previse stranaka u parlamentu. Pa čoveče božiji to i jeste osnovni princip demokratije. Najbolje je onda da se vratimo unazad par desetleća i odredimo da postoji samo jedna. Ili mozda maksimalno 2.
Mogao bih da pišem, i nerviram se, oko ovoga danima ali samo još ovo. Većinski izborni sistem u Evropi postoji još u Francuskoji i Velikoj Britaniji. Ogromna većina zemalja ima proporcionalni. Ukljucujuci i Grčku, kolevku demokratije.

Tradicija ili korupcija

Ovu priču pričam na mnogim mojim seminarima... I svi, od Slovenije do Kenije ovu priču razumeju.

Pre nekoliko godina sam putovao na 2 nedelje u Bugarsku... Beše ono vreme kada su nam čak i za ulazak u tu 'zemlju EU' bile potrebne vize...

Kao težak zavisnik od nikotina spakovao sam u gepek 2 boksa cigareta. Prošao sam naše carinike jednostavno. Na njihovoj granici je ovaj koji me vozio otvorio gepek. Bugarski carinik je pogledao ona 2 boksa, uzeo pasoše, rekao nam da stanemo sa strane i otišao u svoju kućicu...

Posle nekih 20 minuta čekanja ohrabrujem se (ipak su oni zemlja EU) i ulazim za njim. Uz dobar dan i osmejak koji sam uspeo da nabacim na usne pitam: Bratko ima li kakav problem?
Imaš previše cigareta - odgovori mi...
Pa znam - rekoh - ali nas je dvojica, putujemo na dve nedelje i imamo dva boksa.
Opet je previše - odgovori mi.
Ljudi smo, dogovorićemo se - izgovorih spasonosne rečenice.
Može. Pola meni pola tebi...

Šta da radim. Odoh do kola, izvadim u kesi jedan boks cigareta i odnesem u kućicu. Stavim ga na sto. Nestade sa njega brže nego što neko izgovori Todor Živkov.

Tek kada su novi, crveni, biometrijski pasoši bili u mojim rukama osvrnuh se po prostoriji. Ona puna plakata Stop korupciji!
Ohrabren upitah ga: Batko, šta je ovo?


Borimo se protiv korupcije, mi smo sada EU!

A ove moje cigarete?

To nije korupcija, to je tradicija!!!


PS Hvala Tanji Tatomirović na fotografiji koja me je podsetila da ovo nikada nisam zapisao.

Aleksandar Tijanić:Šta sam zaista rekao studentima

Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?

Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šezdesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare komodor, Dilana, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, Konkord, Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije. Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj?

Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre, komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti, nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema demokratije. Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva.

Pristaju ili mučki ćute kad se pomoću krupnih društvenih distorzija i lomova, svakih desetak godina, obavlja prinudna socijalna promocija neukih, neupitanih a poslušnih. Šta je tu nejasno?

Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom. Kakav god da je, da Srbiji nema RTS-a, sve ćerke bile bi kao Stoja a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda.

Možete se spasiti samo pojedinačno. Talentom ili rmbačenjem, svejedno. Budite bolji od drugih. Bolji od nas. Iskoristite ovaj haos. Proniknite u suštinu društvenog dirigovanja, opsenarstva, ukidanja svake spontanosti ili slučajnosti. O tome vam glasno ćute. Paradoksalno, nikad lakše nije bilo napraviti karijeru u medijima. Odvojte sebe od mase pismenošću i integritetom. Sve pod uslovom da niste mrzovoljni. I da ste pismeni. I da ne dirate suštinu sistema. Nije lako. Izabrali ste poslednju robovlasničku profesiju na svetu. Uvek zavisite od nekog urednika koji na vama leči sve komplekse svog, takođe, jadnog života. Naravno, ima i drugačijih u ovom poslu. Neki su mrtvi. Ubijeni, jer su bili drugačiji. Drugi se tvrdoglavo drže svoje sujete; zbog sebičnosti, bolesne želje da se izdvoje, da budu uočeni, pamtljivi, uticajni – nemilice ugrožavaju mir, fizičku sigurnost i finansijsku stabilnost svojih porodica.

Da biste razumeli kako funkcionišu stvari o kojima ćete pisati, poželjno je bar da ih jasno vidite. Na Balkanu, svako bogatstvo je, uglavnom, plod snalaženja, nevaljalstva, korupcije, Alchajmerove bolesti ("ne sećam se odakle mi pare") ili državne milosti. U središtu obrnute društvene piramide, koju na glavi drže gubitnici tranzicije i pokojna srednja klasa, funkcioniše novac. Veliki. Desno od novca su stranke i država. U tom delu, gotovo svaka grupacija, tokom mandata, uradi za sebe više nego za Srbiju. Levo od novca su škola, crkva i mediji. Desni održavaju postojeći poredak i strah. Levi proizvode inerciju, društveni konsenzus te iluziju kretanja ka boljem. Koje tek što nije. Korupcija, ispod koje viri mafija, povezuje – poput otrovnog bršljana – sve spratove piramide. Ova šema važi za sva vremena, sva društva i sve sisteme. Samo je pitanje gustine otrovnog bršljana i sposobnosti sistema da sebe odbrani potkresujući, jako povremeno, to ukrasno bilje. Eto, sad znate zašto svima ide tačno kako nam jeste. Sad znate da vam roditelji nisu krivci. U najgorem slučaju samo su saučesnici. Ili bar svedoci. Ili, slutim, žrtve.

Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su "uplaćene", "tipovane" i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji. U njima je, dakle, istina. Delić po delić, pa sami slažite lego-kocke otkrovenja.

A sad kliše: novinari nisu umetnici, još manje istoričari. Šta bi neki budući analitičar našeg vremena mogao da sazna o današnjoj Srbiji i nama proučavajući ovdašnje novine? Šta bi zaključio o našoj kulturi, ekonomiji, pismenosti? Verovaće da smo sekta, pleme koje je radilo sebi o glavi, sve dok nam to nije pošlo za rukom? Mi smo ćate, pisari sadašnjosti. Zato, uz retke izuzetke, živimo u svom vremenu i iščeznemo sa njim. Nepovratno, jer tako treba. Neka digne ruku svako od prisutnih koji je čuo – ne čitao, čuo – za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak. Ima li smisla da vas pitam za Vinavera? Nema? Ne usuđujem se da kažem – ima li ikoga, da je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi. Moram da priznam, finalni udarac zadat mi je nedavno. Naime, neopozivo je odbijena moja molba da postanem član Fejsbuka.

Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas zaplašio. Ali, nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama znam da hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu, obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti. Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini nepročitanih knjiga.

Hvala vama, hvala Nedi, što ste me pozvali da govorim u školi čiji sam student i danas.

Tekst preuzet iz Vremena