SKITAM I PRIČAM - SOMALILAND 2

Dan državnosti

Nervozan sam jer mi Gary, bezbednjak, nije dozvolio da se uvalim u konvoj koji vozi Ristu do aerodroma Berbera… Mislio sam da iskoristim slobodan dan, malo procunjam i fotografišem luku, još od Osmanlija nazvanom kapijom Crvenog mora. Sve je palo u vodu njegovim kratkim: ‘No it’s orange alert. You will stay in compound.’ Izraz lica koji je imao nije mi davao ni promil nade da ću moljakanjem, pozivanjem na iskustvo fiksera iz balkanskih ratova, ili nečim trećim nešto promeniti. Znao sam da bih stalno dobijao isti odgovor na engleskom sa teškim južnoafročkim akcentom – No, it’s orange alert.

Razmišljam kako ubiti još jedno veče iza ograde, u našem getu sa 3 zvezdice i 1,5 restoranom. I kao u lošem filmu – telefon. Stefani. Večaras je proslava Dana državnosti i imamo poziv ministra finansija da budemo gosti u Predsedničkoj palati. Za? U Beogradu bih bez razmišljanja odbio. Ne odlazim na prijeme i smatram ih gubitkom vremena. Ovde bez razmišljanja izgovaram da.

Iako je kišna sezona odavno počela kišu još nisam video. Do večeras. Letnji pljusak sa mnogo vetra. Na izlazu iz hotela podvrćem pantalone jer ne želim da proveravam kako radi hemijsko čišćenje u Hargeisi. Nisam ustvari siguran ni da postoji…

Uskačem u auto i krećemo u pravcu grada.  Hargeisom dominira sirotinja. Sa ovom kišom, vodom i blatom koji klize niz ulice – izgleda još jadnije. Ni u najluđim snovima ne bih se usudio da joj udelim ikakav kompliment. Ljudi, izbegavajući potoke vode koji se slivaju, hodaju gotovo sredinom ulice. U svemu tome naš vozač kao da uživa. Obilazi sporije, a izgleda da su svi sporiji od njega, obilazi rupe, izbegava pešake i ne prestaje da trubi.

U gradu u kome je ionako saobraćajna ludnica zatvaranje glavne ulice (inače jedine asfaltirane po našim standardima – za prošli dan nezavisnosti) – u kombinaciji sa kišom - dovodi do kolapsa. Imam samo jednu ideju – zatvaram oči i čekam da me obaveste da smo stigli…

Ulaz u predsedničku rezidenciju

Na ulazu u predsedničku palatu čekamo ministra finansija koji će nas uvesti jer nemamo propusnice. Stiže, pozdravljamo se. Mislim se da li da mu prenesem nepostojeće pozdrave našeg… Odlučujem da bi to bilo previse i da niko ne bi shvatio šalu. Ni naš – ni njihov.

Iako sve vrvi od policije mere bezbednosti su nikakve. Policajac koji traži da podignemo ruke da bi nas prekontrolisao – dobija od svog nadređenog udarac nekim štapom po leđima. Kako sme i da pomisli da prekontroliše nekog ko dolazi sa Ministrom finansija. Ne znam da li da se smejem ili da odem odmah. Ukoliko je neko stvarno rešio da digne kompletnu Vladu, pola parlamenta i generalštab, uz ovakve mere bezbednosti ovo mu je idealna prilika. Ipak, skupljam hrabrost i ulazim. Posle samo 200 koraka u dvorištu nalećem na sve zvaničnike, ledjima okrenutim ka nama. Nema obezbeđenja, samo neki momak koji glumi obezbeđenje. Preneražen sam…

Međutim iznenađenjima tu nije kraj. Shvatam da će nas strpati u prvi red – ispred nekih od ministara i većine državnih sekretara. Kako znam šta je protokol, a i ne volim prve redove kao bunim se nešto. No onaj dečko zadužen za nas ili me ne razume ili se pravi da me ne razume.

Predstava počinje, izgleda da nema vremena da tumbaju redove. Izlazi hor i shvatam da su prepisali od mene scenario za ovakav event. Himna. Ustajem pre drugih. Hor počinje da peva zanimljivu melodiju (http://18may.org/?page_id=248)  i negde na stihu: Hanbalyo suuban kugu – NESTAJE STRUJE U RAZGLASU… Prvo želim da opsujem Stevana i Nikolu a zatim da ih zadavim ali shvatam – čoveče ništa nisi organizovao – gost si… Vadim aparat i fotografišem… Takav sam i u novine izašao – prčkam po aparatu ne razmišljajući ni najmanje da li je to kulturno ili ne… http://somalilandsun.com/index.php/in-depth/history/3207-somaliland-we-are-stronger-today-than-at-any-other-period-of-our-history-silanyo Da razmišljam, pomislih, sigurno ne bih bio u Somaliland na proslavi dana nezavisnosti.

panika...

Svi su sjatili oko sirotog tonca a ja sa 20 metara vidim kako mu se znoj sliva niz leđa… Ne znam šta me je zadržalo na mestu… Uglavnom hor nastavlja da peva bez struje ali se ispostavlja da malo njih zna tekst pesme pa vrlo brzo završavaju potpuno raštimovani… Sedamo, većina izbezumljena, a kako mi se čini ja najviše. Program se nastavlja uz ogroman brum i krčanje iz zvučnika… Ipak – show must go on – što bi rekli oni iz Queen…

Konačno se neko setio da nije baš pristojno da ministri i državni sekretari sede u drugom redu a neki tamo, za koje mnogi ne znaju koga predstavljaju, u prvom. Menjaju nam mesta i državnici konačno sedaju u prvi red gde žele a ja sam se dočepao omiljenog mi drugog reda iz koga sve isto vidiš kao i iz prvog a cipele mogu da ti budu prljave. Kreće program… Malo lokalnih Kursadžija, što sam pretpostavio po reakcijama publike, zatim malo narodne muzike, pa malo zabavne, pa malo, ali jako malo repa za mlade, pa zatim žongleri i gutači vatre..

Kursadžije

U sred svega toga cirkusa na bini kreće najveći zez… Konobari donose večeru ali ispred ministara nema stolova… Konobari kao konobari, gledaju da što pre otaljaju posao i uvaljuju tanjire u ruke ministrima i državnim sekretarima. Ministri i državni sekretari, kao svi ministri i državni sekretari ne žele da okrenu ledja Predsedniku, Premijeru a naročito ne Ministru policije – prihvataju one tanjire i jedu iz krila…

Odlučujem da mi je dosta treša / kempa za jedno veče. Ustajem i odlazim u deo dvorišta kod vozača i obezbeđenja. Tamo je uvek bilo dobro zezanje a i može da se zapali cigareta…