Sapleli smo se... 

Sapleli smo se jedno o drugo u najboljim tradicijama bizarnih slučajnosti početaka velikih ljubavi.

 

Ušao sam u njen život sa jasnom jednokratnom namerom. Ništa komplikovano, ništa planski, vođen onom specifičnom vrstom adrenalina zbog koje se ljudi često pokaju.

Ostao sam duže na žurci nego što je bilo očekivano i neobjašnjivo dugo je gledao u oči to veče. Veče u kojem se po protokolu od mene očekivalo nešto skroz drugačije. Bila je zbunjena poput iznenadno pokisle pudlice. I ja sam bio. Ne pudlica. Zbunjen. Samo sam rekao: Ti znaš da ovo nije pametno...

Bila je proizvod mog defektnog rezonovanja. Najlepše žensko koje sam ikada video, sićušna, preslatkih malih stopala kojima povremeno poskakuje kada negde žuri. Dovoljno mlađa da autentično bude impresionirana glupostima koje sam u to vreme dnevno izbacivao. 

I patetika je počela rano. Odmah. 
Brojali smo dane a ako se dobro sećam dugo mi je trebalo da joj kažem "volim te".

Imala je jedno od onih slatkih imena nad čijim se proročkim svojstvima zaprepastite. Kako je neko mogao toliko pogoditi i nazvati je tako ispravno?

Većina moje dnevne intelektualne rutine otišla je dođavola tih dana. "Ljubavi", "Mili", "Živote". Pozivi za dobro jutro i duge rekapitulacije za laku noć. Razgovori u kojima se veza prekida jedino kada mobilnom telefonu nestanu baterije.  
Radilo se o čežnji, nerealnim projekcijama zajedničkih budućnosti i sličnim vrstama zabluda. 
Ne znam da li sam u tim trenutcima više voleo nju ili zablude.

Bila je toliko ženstvena, toliko opijajuće i svesno zavodljiva i tako se bahato uvlačila pod kožu.
 Da. Gledao sam je kako spava, slušao je sa nesimuliranom pažnjom i već jednom poklonio svet. 

Tog četrnaestog februara pre nekoliko godina plan je umalo propao. Neka budala na poslu je iznervira i viđenje samnom joj se pretvori u mučenje. Htela je jorgan preko glave. Nisam se dao sabotirati.

Sto u restoranu sa pogledom na Beograd bio je rezervisan, pare nikada nisu bile problem, sveća na stolu je bila
 obezbeđena. Kada si hrabar desi ti se onaj kliše iz retardiranih sportskih analogija - sreća te prati. Vino dobismo gratis.

U kolima sam uspeo da je ubedim da u stvari idemo na sarajevski ćevap.

Malo je reći da sam je oborio sa nogu. Patetika se slivala ritmom kišnih kapi tog najromanticnijeg dana u godini u tom preteatralnom trenutku. Nije pomišljala na patetiku, globalnu konzumerističku zaveru društvom nametnutog klišea i na nepotrebnu proslavu jednog najobičnijeg dana. On ju je upravo izveo na večeru.

Ne sećam se kako je veče proteklo. Sećam se da sam neromantično jeo belu vešalicu, da u WC-u nije bilo sapuna i da nisam hteo da se završi.

Cela ljubavna priča završila se prilično ružno. Ona je sve upropastila nakon čega sam ja sve upropastio. 
Uvek joj praštao, samo ponekad je gledao realno i poslednjih dana redovno nikada bio svoj. 
Meseci i godine jednog luna-parka za koga od početka znaš da će se na kraju spakovati i otići u drugi grad.

Ostao je ukus jednog predivnog dana, brojna ljubavna pisma u "sent" folderu i spisak svega što je trebalo uraditi drugačije.


Želeo sam da prema ovom danu budem religijski ciničan ali nešto mnogo volim sebe iz tih dana. 

Zato eto vam jedne priče o Danu zaljubljenih.

Đorđe Balašević - Naposletku